Источник

Стр. 390

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 24.

теља. Најзад, ко нам може бола задати, кад је уз нас Господ у чијој је руци и живот и смрт св^х наших непријатеља? Проповједиици ријечи Вожје не треба да се осврћу на нападања непријатеља Христове цркве, јер није ли смијешно грозити смрћу Христу и Хришћанству, кад они побједише смрт ? А против оног искушења које наилази на проповједнике, да својим проповједима не могу ништа постићи, Лутер их упућује на Исаију (55. 10,) који вели, да као што киша и снијег пада с неба и не пропада, него кваси земљу чинећи ју плодном, да д& семе за сијање и хљеб за јело, тако нека буде и ријеч, која из његових уста излази, плодна и корисна. Тнко исто и на «п. Павла, упућује Лутер проповједнике, и то на посланицу Коринћанима (15, 58), гдје говори: Мила браћо, будите тврди, недајте се помакнутп и напредујте свагда у дјелу Господњему, знајући, да труд ваш није у.валудан пред Вогом. Доста је и могу бити сретни, ако својом проповиједи обрате двоје троје, јер и онако сви не ће да буду побожни. Као год што рибар својом мрежом не може увијек да улави риба, исто твко ни проповједник не може увијек са проповиједи својом да пожње жељена успјеха. Ако "људи ријеч Божју презиру и проповједнике руглу излажу тада проповједници, по савјету Лутеровом, треба, да се тјеше тиме, да нису они први, који тако пролазе. Тако се на пр. Јеремија (у 25 глави) тужи, да је двадесет и три године ревно проповјеоао, а нико не хтједе чути. Апостол павле вели, да су апостоли као проклетство свијета и пакао свију (а. Кор. 4.) и да су апостоли постали позориште свијету, ан^елима и људима. А слично томе се јада и сам Исус Христос (Јов. 8 ; Мат. 11.) а и у дјелима апостолским (види гл. 7.) има доста сличппх примјера. ПЈто вигпе препрјека и искушења нилаапм) у свом дјелању вели Лутер, тим више треба да се сјећамо своје дужиосги, да учимо и коримо, не гледећи на опасности, па слабости своје и па људску злобу. тим вигае треба да се сјетпмо својнм позивом и одређељем, да будемо сб земљи. Тада ћемо мо!>и с радошћу изаћи пред лице Господњо на страшном суду и рећи, да смо свак >га учили, и да смо поштепо вршпли свеје дужпостп. Ми, проповјодпици ријечи, и ако • нијесмк богати као правници и лијечницч и др, треба да смо захвалпи Богу за све оно, што имамо. Али ипак ми смо богатпји и бољи од њих, јер нама је спремљено царство небеско и то нам је највећа наград за ревносно вршење своје дужности међу људима.