Источник

Бр. 24.

ИСТОЧНИК

Стр 391

Ето изнесосмо по Порти назоре Мартина Лутера о проповједништву. Упознадосмо се и сами с тим иазорима. Лутер додуше није тангирао апсолутно сва питања. која би се тицала проповједништва која би требао ироповједник да зна, него упућује проповједника на св. Писмо, гдје ће наћи оно, што он није рекао. Својим назорима о ироповједништву Лутер је врло много проповјрди користио. У средњевјоковним проповједима н то прије реформације св. Писмо бијаше слабо познато. Лутер знајући вриједности и вначај св. Писма, да је Оно најглавннји извор хришћанске проповједи, узима исто за основни извор својих проповједи, црпећи из Њега не Само садржину него и облик својим проповједима. С тога и говори Лутер Филипу Меланхтону и доктору Јусту Јоии: „Библија или свПисмо је као пространа шума, у којој има врло раздичних дрвећа, са којих се може брати воће и плодови. Она нам д->је богату утјеху, науку, поуку, опомену, обећање и т. д. И нема дрвета у тој шуми, са ког човјек не би могао отрести коју јабуку или гсрушку (ТЈвсћгеДен, издање Кес1атћ. стр. 7.)." Лутер учи проповједнике, да цитирају у проповједима апостоле и пророке — св. Писмо, а не Ораца, Виргила, Овида, Аристотела, Скота и др. и да грађу за проповиједи узимају само из повјести старог и новог Завјета. Лутер налаже проповједницима, да треба да им је најглавнија брига, да науче своје слушаоце истинама вјере и истинитом хришћанском животу, да посјећују болне и ожалошћене и да их тјешо ријечју Вожјом, да утјечу на њих не само на један тренут него, по могућности, трајно помоћу ријечи Божје, а да не занимају и веседе своје слушаоце шаљивим епизодама и причама на пр О^^ег^еЈасћ^ег. Лутерова и средњовјековна проповијед разликовала се не само по извору, из кога црпаше садржину, него и по начину сасгављања и излагања проповједи. Проповјед прије реформације састављала се већином по правилима схоластичке реторике, а Лутер захтијева од проповједника да свставља и говори проповјед што лакше, разумљивије и што простијим језиком, да би ју и најмање дијете могло разумјети. Шетњу и одање по проповједаоници, разно кривљење и пренемагање не налазимо код Лутера, а гестикулацију и мимику сматра уопће као притворство и обмањивање народа. Он је рекао, ако проповједници хоће народ да обмањују, нека се служе гестима. Лутер је у својим назорима о проповједништву пао у велике крајности. Од његовог доба замијењено је римокатоличко „^ећеп иаг