Источник

Стр. 392

источник

Бр. 24.

Мевзе" сасвим противним појмом „^ећеп гиг Ргес!!^!;" и према томе замијењен је свећеник (РпевЈег) са проповједником (РгесИ^ег) н учитељем (Ц|ећгег) И на основу тога Лутерова омилитика постала је уједно и Раб1;ога1е (пастирска). Лутер признајући ријеч Вожју основним извором проповједи, негатнвно се односи према св. предању, не говори нигата о дјелима св. отаца и учитеља црквених, о грађ. повјестн, природним наукама и т. д. А све то може да буде и треба да буде лијепа помоћ проповједнику, шта више и он се сам тиме често у својим проповједима служио. Лутерове проповиједи су доста нејасне и не могу послужити достојпим примјером проповједнику Христове науке, јер на пр. проповједи против папе и римокатолицизма су тако грубе, пуне непријатељства и непомирљивости, да апсолутно не могу и не смију послужити обрасцем проповједи. Лутеру се никако не може одобрити што је укинуо гестикулацију и мимику. Мјесто укинућа, боље би било да је захтјевао, да гестикулација и мимика буде умјесна и пристојна. Ових недостатака можда не би било, да је Лутер у системи написао своју омилитику, али овако расијани назори, који се налазе по свим његовим дјелима, не могаху се критички у евиденцији држати. Но ипак поред свих тих недостатака Лутер је својим назорима дао нов правац средњовјековној проповједи на Западу. Суботиште, 1904. М. мл. М.

Књитћевне оцјене и прикази. Вељко Миросављевић: 0 св. Василију Великом. Сремски Карловци. Српска Манасгирска Штампарија, 1904. сгр. 55, Цијена? Кљиге из наше богословске књижевпости, које се појаве преко године, могли би на нрсте избројати. Немамо још ни уцбеника за све предмете, и ако имамо шест богословија. Истина, ми имамо саразмјерно доста богословских листова, али те листове не држн у животу мар претнлатника него већином добра залеђина. — При таквим приликама наравно да пас обрадује и појава једне нове књиге. Књиге су већином одштампане из повремених часописа, као што је случај и са расправицом г. В. Миросављевића: 0 св. Василију Великом , која је прештампана из овогодишњег »Богословскога Гласника«. Сама њезина појава нас је обрадовала, а да ли нас је и њезипа вриједност задовољила, то ћемо видјети. Цијела је књига раздијељена на осам згодних одјељака. У првом одјељку је изнешен »Опћи поглед на стање хришћанске цркве у IV. вијеку.« Ту нам је