Источник

Бр. 24.

ИСТОЧНИК

Стр. 393

писац изнио и ако кратко и збијено, али ипак доста прегледно стање цркве у четвртом вијеку. који је био »испуњен жестоком борбом православне цркве против разних јереси«. Из ове је борбе изашло Православље као побједник, а тој је побједи много допринио и св. Василије Велики (330 — 379). — У даљих пет одјељака оцртан нам је опгпирно живот и рад св. Василија (П. Младоот св. В. В. Ш. Св. Василије одласи у монахе. — IV. Василије прима пресвитерски чин V. Василије постаје архиепископом Кесарије и Кападокије. — V 7 !. Смрт Василијева). — У трећем одјељку оцртао нам је писац Василијев рад на реформисању манастира и изнио у главном »Монашка правила«, која је Василије израдио за свој манастир, а која су послије примљена ра цијелом истоку те и данас важе. Само писац гријеши, кад вели: »Не само у завичају Василијеву, него и у цијелој скоро Малој Азији бјеху манастири по готову непознати«. Евстатије Севастијски био је већ раширио монаштво по Малој Азији, особито у Арминији. — У седмом је одјељку говор о Василијевим списима, а у осмом је »Општа карактернстика Василија Великог. Суд савременика и старе цркве о њему. Његов култ у православној цркви.». Биљешке, које је писац додао на потребним мјестима и гдје је штогод требало растумачити, веома су брижљиво израђене те олакшавају читање. * Но ово није све, што имамо да кажемо о овој књизи. Овој расправици имамо што-шта и замјерити. Одјељак о Василијевим списима није нас никако задовољио. Кад је писац причањем о болести и смрти Василијевој испунио три стране, онда је могао и на његове списе потрошити више од четири стране. У једној расправи, која претендује да буде темељита и ваљана, мора се више и критичније проговорити о дјелима, а не само навести дјела и о сваком по неколико ријечи казати. Зар је на пр. довољно говорити о литургичким списима само у осам редака? Писац вели, да је Василије написао три књиге против Евномија, а многи су мишљења, да је написао пет књига. Неки држе, да задње двије нијесу автентичне. Све је то требало споменути и о том више коју проговорити, да не би неук читалац дошас у забуну, ако на другом мјесту нађе, да је Василије написао пет књига а не три. Кад је писац већ говорио о српским преводима Василијевих списа, онда је требао казати и какви су ти нреводи; то је требало казати бар о преводу »Бесједа св. Василија на шестоднев«*). Осим тога можемо у књизи наћи и по коју погрјешку. Тако на пр. није сасвим право речено, да је Руфин (345—410) »писац црквене историје«. Његово је дјело Нгз^оггае есс1е$гаШсае НВгг с1ио превод Евсевијеве црквене историје; само је од 324, гдје је Евсевије (| 340) престао, Руфин написао наставак до 395. Сардички сабор је био 343., а не 347. — Гангрски сабор је био иза 360. На њему су били осуђени више Евстатијевци него сам Евстатије Севастијски. Евстатијевци су били претјеране присталице монаштва, које је (мон.) донио у Малу Азију Евстатије. Они су гледали једини спас у монаштву; постили и недјељом, што је било у оно вријеме црквом забрањено; нису признавали и прогонили су ожењене свештенике и др.

*) Бесједе св. Василија на шестоднев. Превео Гаврило еаископ. Издао Андрија Станковић, полиц. чиновник у пенвији. Београд. Штампарија Ник. СтеФановића 1968. 8° 165 стр. и 3 л.