Источник

Стр. 150

ИСТОЧНИК

Бр. 5.

љубави према ближњем, као према самом себи, и љубавни према онима, који нас мрзе, — зар није код већине људи само у машти и на језику? Зар није у наше доба нарушен био мир братоубилачким ратом међу хришћанским народима при свем том, што се громко чуо глас позивања народа на општи мир и на разоружање? Мјесто љубави према ближњем на арени рата кипљело је и разлијевало се попут страховите лавине непријатељство. У мјесто да се проведе идеја о општем миру у животу, изоштравали су се у начину и средствима, како ће један другога истријебити. Нема мира у свијету! Но ако ми и нијесмо пуни добродјетељи, ако смо и далеко од савршенства, ипак се само развићем љубави према ближњем може да објасни оно морално стање, у ком се налазе цивилизовани народи, она чувства, којима су навикли најбољи људи у друштву. Зар не значи много већ и то, што сваки човјек жели мира са својом савјешћу, што све човјештво тежи да урегулише узајамни одношај једних људи према другима и да створи златни вијек, што је идеја општега мира нашла и налази свуда усхићенога и фактичнога одзива, а братоубилачки рат, који влада у данашњем свијету, узбуњује до гнушања свакога, који здраво мисли. „Љубите једап другога" — то је прва и велика заповијед Христова. Приведење ове заповиједи у живот — то је срећа човјечанства. — Гдје је апостолска вјера и силна љубав мученика према Христу? Гдје је узрок данашњега стања хришћанскога друштва? Узрок је у непријатељству, којим јв дисало незнабоштво према хришћавству; у борби, коју је увијек водио и до сад води с хришћанством „Кнез овога свијета", ^аво, који за побуду употребљава сва средства овога царства. Прво друштво хришћанско тежило је да оствари идеалним. Идеал је у свијести масе, за тим су ишли и још иду. Он је моћни покретач човјечанства. Хришћанин заборавља, да је непрестано опкољен непријатељима скоје вјере и побожности. Изгледа, да су минула прогањања хришћана, да нема Нерона и Диоклециана. Но није тако! Борба није свршена. Око хришћана много је непријатеља. То су — сва средства, која „кнез" свијета употребљава, да угаси вјеру у хришћанству, да га наведе, да иде путевима овога свијета. То је тијело наше са страстима му, то је свијет са благом му; то су људи са њиховим невјерством и безбожношћу. . . Свијет са својим правцем и тежњама, невјерство и безбожност овога свијета то су данашњи Нерони и Диоклецијани! Ови су опаснији од оних у давнини. Они су били непријатељи, који су радили јавно и у очи; данашње често и не примјеу 7