Источник

Бр. 11. и 12.

ИСТОЧНИК

Стр. 357

уједно и тачно (§ 2) по ком ће се у будуће при промјени садашњег опсега и при евентуално новом устројству истих парохија постунати Као што је познато, позтуаало се досад у овом погледу сасвим неопрезно, парохије су арондиране против природна положаја свога, тако да су домови једне парохије били тек до цркве или парохијалног стана друге парохије и обратноНеке су опет остале превелике да их један свештеник не може опслуживати и ако се овом злу у неколико доскочило новим заокружењем ипак је остало још много тога што се исоравити и у ред довести мора. Према духу и обичају, који у народу и с вештенству влада, установљено је, да у једном мјесту може бити само једна црквена општина а у општини у правилу само једна парохија, а у случају потребе и више парохија и парохијских звања; макар у општини постојала само једна црква, у том случају само је нај. старији по рукоположењу свештеник законити претставник свештенства у споља^ шњим и унутрашњим пословима (5, 68, 73, 77.) Свака парохија има посебно парохијско звање и посебне црквене матице (§. 69.) Ово се, истина, противи строго црквеном схватању, по ком би при једној цркви имало бити само једно парохијско звање, дакле имале би се водити само матичне књиге. Али је свака установа оправдана цјелисходношћу, она је у иптересу бољега реда, предупређује свађе и распре свештеничке, дакле осигурава више љубавно опхођење свих мјесних свештеника, јер немају зашто да се свађају, а надзорним управним органима олакшава надзор над свештенством у вршењу његових дужности, јер се увијек знаде ко има одговарати за извјесни пропуст, неред у парохији. Што се тиче постављања свештенства у случајевима §. 87. предвиђеним, узакоњује се, да се свако упражњено мјесто парохијско за три мјесеца дана у колико је то могуће путем стјечаја (§. 87.) понунит^ има. Пошго је § 98. и 99 потребита квалификација кандидата за свешгеничко звање прописана, и пошто су у обзир узета права епархијског епископа и односно епархијског црквеног суда. при постављању свештенства, уступљено је мјесној црквеној скупгптипи право да себи прописаним начином изабере пароха (§. 92 ) Разлози с којих смо ми надлежни епископи — митрополити на овај начин постављања свегптеника пристати морали јесу ови: У овопредјелној цркви постављани су свештеници у варошким опгптинама у правилу по дотичним канонизмима прописаним и изданим васељепском патријаршијом, те су дотични кандидати по саслутпању дотичне варошке општине црквене од надлежног епископа именовани бивали, и то у парохијама, гдје је било системизовано више свештеника, први свештеник или парох, остали свештенпци као ефимери постављени су били од пароха и народа споразумно. У сеоским нарохијама именовани су и постављани били свештеници искључиво влашћу епископском, у новије вријеме споразумно са епах. црквеним судом. Ни један од ових начина није се могао у овом потпуно да одомаћи ни довољно коријена да ухвати. Докле је народ особито онај у варошима и градодовима за тим тежио, да свештенике своје самостално без икакве ингеренције надлежног епархијског епископа посгавља и отпушта, дотле су епископи са својим савјетима настојали да право то себи очувају те су из тог противположеног правног схватања рађали се често неспоразуми и трвења на пггету народа и свештепства, а особито на штету службе црквене.