Источник

Стр 8

ИСТОЧНИК

Бр. 1.

и саборним правилима, која су са мјесним приликама у склад доведена, о чему имамо част В. Високопреосвештенство посланицом овом обавијестити«. Атииски митрополит, преосвештени Теоклит , послао је 28. јула 1903. шљедећи одговор: »На питање Вашег. љубљеног нам преосвештенства, према пуномоћи светога Синода, готови смо да вам саопштимо, да у даном питању у нас правила наших светих канона и византијског права одлучују. Сагласно истима: у случају развода брака због прељубе ускраћује се прељубници жени ступање у нов брак не само са лицем с којим је у гријех пала, него и са сваким другим; а прељубнику мужу забрањено је само с оном удатом женском у нов брак ступити, коју је обљубио. Осим ових забрана, које се прељубочинцима налажу, добивају исти и духовне епитимије, које су свештеним канонима при светој исповјести одређени. А врх свега тога кажњавају се исти и казнама казненог законика јелинске државе*. Високопреосвештени митрополит београдски: Инокентије, пише 24. априла 1903. овако: »Писмо вашег високопреоствештенства саопштили смо отачаственим архијерејима, а затим смо га 24. априла ове годипе и светом архијерејском сабору на одговор поднијели. Ријешење част имамо вашему високопреосвештенству овдје спровести«. Господин митрополит Ипокентије на темељу прибављеног мишљења господе архијереја српске цркве подниоје архијерејском сабору шљедећи нацрт одговора: »У нашој православној цркви нема нарочитих установа, како да се поступи са супрузима, чији је брак због прељубе разведен. То се оставља архијереју на његово благорасуђење. Ми не само таквима, него уопште никаквим брачно разведеним супрузима не подјељујемо благослова ради ступања у нов брак прије истека једне године дана, од како је велики духовни суд парницу коначно пресудио. Но и у том случају обвезан је свако, да ради дозволе ступања у нов брак нрикаже свједочбу општинског поглаварства свога мјеста и надлежног пароха о свом владању. Узрочницима развода брака подјељујемо благослов за нов брак ако имају ванбрачне дјеце, а епитимију им налажемо при исповјести«. По пажљиву саслушању ове изјаве Његовог високопреосвештенства изјављују господа архијереји српске цркве, да и они с овом изјавом потпуно сагласно поступају. Ушљед овог гштања свети архијерејски сабор на темељу 20. ставке 19. чланка о црквеним властима установљује, да ова пракса која је постојала до овога доба у погледу супруга, чији је брак због прељубе разведен, а равно и пракса у погледу ограничења права разведених супруга на ступање у нов брак и у напредак има силу правила у срп. цркви. Митрополит румуњски преосв. Јосиф послао је 23. маја 1903. сљедећу посланицу: » До прије 40 годипа, када је грађанско законодавство другчије расположење учинило, пресуђивали су брачне спорове и разводили бракове духовне конзисторије разних епархија и допуштале једном од супруга да у нов брак ступити може.. Послије уведења грађанског законика (у питању о браку) који у нас и засад важи, рјешавају брачне спорове разне врсте, даклем и оне који због прељуба постају, грађански судови; а по њиховим пресудама дозвољено је разведеним супрузима нов брак склопити, једино им се забрањује, да растргнуту брачну везу између себе усиоставе и између себе оиет ионово у брак ступе!*)

*Ј Ово не само да је антиканонично, него му за цијело нема равна нигдје на свијету ! И духовни и свјетовни судови разводе Лракове само 110 морању, а нигдје се не забрањује разведенима, да се помирв и брачну заједницу продуже!