Источник

Стр. 78

ИСТОЧНИК

призеања једнога од највећих умова људских и представника фидозофпје? Зар има веће жалости, него кад највећа премудрост људска полаже оружје, јер је малаксала у дугом лутању и блудњи ? Јест, полаже оружје и то пред слабим апостолима, који не дођотв с високом ријечи или иремудрости (I. Кор. 2, 1), пити им поучење бијаше у надговорљивијем ри/ечима људске иремудрости, него у доказивању Духа и силе (I. Кор. 2, 4). Прослављени филозоф овај заа само то, да нигпта не зна, а апостол Павле долази са позитивним знањем Исуса Христа и њега расиета! Овај Исус је полазиште апостолске проповиједи, он темел. цркве наше, он кажипут наш. (Свршиће се).

О сахрашивању мртвијех. А) 0 сахрањивању умрлијех чланова православне цркве. Као год што православна црква из утробе матере прима у своја наручја новорођенчад, посвећује их, прати кроз цио живот. и на смртној постељи пружа им своју посљедњу ^тјеху, исто тако и послије смрти не заборавља их, већ одаје њиховијем тјелеснијем и земнијем остатцима посљедњу почаст тиме, што их уз звоњење црквенијех звона, појање духовнијех пјесама и читање осталих молитава изложенпх за то у требнику прати до вјечне куће и ту их сахрањује. Према напријед реченом свештеник је по уставу наше православне цркве дужан, сваког свог умрлог парохијанина или члана своје опћине да испрати и спроведе од његове куће до цркве, гдје се има оп< јати, затим одавде на опће гробље, гдје се покојник има сахранити 1 ). Односни прописи свете матере цркве наше пријете казном оним свештеницима, који би без довољиих и оправданих разлога занеиарили ову дужност и уклањали се од погреба св >јих парохијана 2 ). Код нас у земљи постоји још увијек и данас уз пркос многим опоменама и наредбама рђав и црквенијем прописима о погребу противан обичај. Наше парохијско свештенство придржава се наиме још и данас оне праксе, која је силом прилика и околности у овим крајевима заведена, и тако дозвољава својим нарохијанима, да сахрањују своје мртве без свештеника. Затим тек послије неколико неђеља или мјесеци дође свештеник сам од себе или на позив, те над гробом дотичног покојника сврши опијело 3 ). Ч Види: Вулгаковт,, Настолвнаа квига етр. 1228, 1229; Требник1., Сар. иад. л. 147. 2 ) За погршш! ^рПтјдН -К К!3 :ОК!ј>ШШ 1 А НАДЛ !ЖАЦјИХ"К ХрШТМНГКИ^-К ОЕр -АДОК -К КОГДД пригллшжн Д^ОКНАГО ЛИ ЦА НАД/КЖАфАГО К г крОИ1ПОК'&ДАН! А Кг ПОГр!ЕЖ1КЈ Оу/И!рШАГО КМЛО К03<И0ЖН0 И Н! ЕМЛО (опрлжжо [-ћ ОГОКМ/ИИ Тр8дНО!ТАЛ1И, КННОКНМ! ПОДК(рГАИТ(А Ар!(Т^ > Ш тр !,ут> шд ^лк до тр!^*к ,И^(АЦ!К-К«. Пулгаковг, стр. 1206. 3 ) Наредба Дабро-босанске консисторије од 15. јула 1886. број 774, „Источник" аа год 1887. св. V. стр. 76; о истом предмету наредба од 28. априла 1894. број 1000, „Источник", 1894. са. VI. стр. 201,