Источник

Стр 84

И С Т 0 Ч II И К

човјечији, јер овога потврди отац Бог... Заиста, заиста вам кажем: Мојсије не даде вама хљеба с неба, него вам отац мој даје хљеб истинити с неба; јер је хљеб божји онај који силази с неба и д^је живот свијету... Ја сам хљеб живота: који мене вјерује неће никад ожедњети... Заиста, заиста вам кажем: који вјерује мене има живот вјечни... Ја сам хљеб живи, који сиђе с неба ; који једе од овога хљеба живљеће вавијек; и хљеб, који ћу ја дати, тијело је моје, које ћу дати за живот свијета" (Јов. 6, 27, 32, 33, 35, 47 и 51). ^Наставиће се)

Дуткности човјечије. — Силвије Пелико преводи с руског Ђакон Косто М. ЛучиЛ. (Никшић.) (Свршетак ) Глава XXX. Скромност, благост и опраштање. Као што се пристојност не слаже са гордошћу и јарошћу, тако исто потпуно пристојан не може бити онај, који се на благост и скромност није привикао. Ако у опште постоји осјећај, који нам не додвољава, да се према другима са увредљивом немарношћу понашамо, тај осјећај и јест скромнсст. Немарност само онда поникне, кад ми у сравњењу с другијема себи првјенство приписујемо. Тај осјећај ми само тада можемо из себе исчупати, кад се још из првопочетка привикавамо на осјећање своје маленкости и на жаљење исте, кад ми све своје заслуге божјој милости приписујемо са увјерењем, да ћеио одмах у пучини зала огрезнути, чим Бог своју руку од нас дигне. Уздржавај осјећај незадовољства, иначе ћеш постати горд и пакостан. Има случајева када се умјесни јед може оправдати, али су врло ријетки такви случајеви. Ко је готов да у сваком случају негодује, тај под образином усрђа само своју пакост крије. Ова мана веома се често срета. Ако би непристрасно поразговарали са двадесет људи, сигурно ће се међу њима наћи деветнаест, који ће ти с мржњогс говорити о свакоме који се њима (сигурно из правичности!) не допада. Они ће говорити о општој неправди тако, као да су једини они правични; земља у којој они