Источник

Стр. 110

ИСТОЧНИК

Бр. 4.

ааНив, онда је пропадање душе у смрти непојмљиво, онда живот траје стално и човјечији облик живота не треба никада да буде задњи степен познања. Најпослије и Менделсон прихваћа практичне разлоге; право другатва и државе, појединцу узети живот, т. ј. смршну казну, дужност грађанина у интересу општег добра жртвовати у рашу свој живот, можемо одобрити само ако то претпостављамо као моралне радње и да смрт није потпуно уништавање личнога живота. Кант је дао том проблему други правац. По критицизму је старија, рационална психологија са свим својим тобожњим знањем о супстанциалитету, о нематеријалности и непропадљивости душе једна нехотична обмана. Основа сваке психологије је израз: Ја мислим. У том изразу оно Ја важи за субјект , док старија школа правећи од овог логичког субјекта објект просу^ивања и допуштајући да мишљење реално екзистира растављено од тијела, пада у неприличну ^иа(;егшо 1егттогиш. Најприје схваћамо „Ја" као субјект који суди, други пут као објект о ком судимо, а у ствари имамо пред собом само идентични израз: Ја Ја и одавде се не дају изводити даљи атрибути за душу. Друкчији је одношај, ако посматрамо практичну задаћу живота. Морални закон захтијева највећи степен врлине, светост без примјесе емпиричких повода. Пошто такав степен врлине није могућ и у човјечијем се раду увијек појављују и себични мотиви, то настаје из те борбе међу моралним захтјевом и моралном снагом велик напредак конкорданцији међу светости и моралним законом. Ово бескрајио напредовање могуће је само под претпоставком, да ће бескрајно трајати екзистенција истог разумног бића, што ми зовемо бесмртност дугае. Испуњавање дужности никако се не слаже на земљи са благостањем. Добар човјек, који испуњава своје дужности, веома често трпи због тога зло и штету, а порок триумфира над врлином. Наш разум ипак захтијева, да се највеће добро, синтетична хармонија врлине и благостања постигне у испуњавању дужности и благостању. Пошто се то на земљи не постигне, то мора постојати и други свијет, да би се то могло у опште постићи. Међу системима иза 1Санта вриједио је споменути Шелингово учење о бесмртности, које се темељи на идеји развијања. Ако се природа уздиже до човјека и у њему се претвара у дух, то човјек ири смрти ступа у душевни свијет и дугаа као посредовни члан спаја материју и духовни свијет једна другим. У привидном свијету растављен природни и душевни живот споји се у смрти опет уједно: што је есенциално у човјеку, то траје и даље, док оно пригодно пропада. Данас се често узима, као да и сииритизам поткрепљује вјеровање у бесмртност, у колико покушава да помоћу особито осјетљивих