Источник

источник

Стр. 99

И то се збиља догоди 378. год. смрћу цара Валента, чији нашљедник Грацијан опозва сва прогонства православних епископа. Тада се врати и св. Григорије Ниски на своју епископску катедру и буде дочекан најсвечаније. 381. год. оде Григорије у пратши свога ^акона Евагрија у Цариград на други васељенски сабор, који је сазвао цар Теодосије. Ба том сабору је он као изврстан догматичар заузимао видно мјесто, те је по 1)г. Нетпсћ-у Наусћу назван оцем отаца. Исти сабор га је скупа са Хеладијем Кесаријеким у Кападокији (нашљедником св. Василија Великог) и Отрејем милитинским у Јерменији истакао као стожер црквеног јединства, а цар Теодосије га на основу тога назва у својој једној окружници „заједнидком потпором цркве", чега ради га Сократ и назива патријархом. Необично одликовање и доказ великог повјерења, које уживаше, огледаше се у томе, што му је исти сабор наложио, 1 ) да походи цркве у Аравији и Палестини, гдје аполинаријевци велики немир проузроковаше. Истом саборском налогу, изгледа, као да се одазвао већ идуће 1,82. године, но с каквим успјехом није познато. Судећи ипак по његовим изјавама доживио је у том апостолском подузећу многа горка искуства. 383. био је опет у Цариграду на синоду, гдје је по свој прилици, држао свс је бесједе о Божанству Сина и св. Духа. Том приликом упознао се у Цариграду са чувеном Олимнијадом, којој на њену молбу посвети своје омилије на пјесму над пјесмама. 385. год. држао је у Цариграду надгробно слово књегињи Пулхерији и теодосијевој супрузи Плацили. Од тог доба нема никаквих поузданих података о животу Григоријеву. Једино се по његовим жалбама установити може, да је између њега и споменутога Хеладија, до расцјепа дошло, а томе је био узрок епископски рад Хеладијев. Покушаји Гр/дгоријеви као и сусједних епископа, да се измири са Хеладијем, не уродише жељеним плодом, јер их Хеладије све упорно одби. Најзад видимо Григорија 391. год. у Цариграду на синоду а наскоро послије тога је и умро. Црква је 10. јануар посветила светој успомени његовој. (Наставиће ое.)

Ј ) Многи (међу њима Бароније) мисле, да шу је то наложио антиохијски помј. сабор 378. а не дариградски.