Источник

Стр. 182

источник

Бр. 7.

изабрати. Ко није са мном, против мене је, рекао је сам Господ. И тако, с ким сте ви? С ким — не сад и овде — у храму, већ ондје, гдје ће вас срести искушење, гдје можда треба иди примити част и неправедно богатство, или ићи на крст за правду?.. Но ви сте већ изабрали, што треба, и сваки је већ рекао: ја ти не дам иољупца Јудина! Пазите, не дајте овај адски пољубац; иначе ће он жећи уста и срце ваше пламеном пакленим. Сваки је од вас обећао, да ће исповједити Господа; подобно благоразумному разбојнику; пазите, и исповиједајте! У случајевима да не буде недостатка за то; јер је свијет и сад исти, који је био и прије. Благоразумни разбојник, да је могао сићи с крста жив, без сумње би посветио свој остали живот Господу, и постао би најревноснији учеником ГБеговим. Посветимо и ми сво остало вријеме нашега живота Господу да на час смрти чујемо: дакас ћеш бити самном у рају, Амин! (Свршиће се.) 0 Љивој бесједи. Неопходио је потребна жива пастирска беоједа. Ми преживљујемо мутне дане. Напетост у духовном животу као да је доспјела до пошљедњег степена. Такнута су сва жива хришћанска и црквена питања. Хиљаду руку прострто је к пастиру с молбом — да им каже сврху живота, објасни тајну егзистенције на земљи. Довикују му: спустите небо на земљу, да ми видимо вашу иравду не само тамо у далеким заоблачним висинама, у нама непознатим свјетовима, него и овдје, на земљи, у том биједном и убогом животу, његовим ситницама и обичним природним потребама, угодностима и бригама. И гле, кажу — да пастир удовољи позиву, долази на катедру и говори хладно и опћенито као да чита, не водећи рачуна о бригама и угодностима живих људи, не дотакав се ничијег срца и не обраћајућ се никоме. У тим бесједама нема оне силе и одушевљења, дубине и оштрине, свјежине а живота, њежности и пажње, што савлађује масу; не, на њима је печат несаучегића, хладне досаде и равнодушности према самим светим ријечима, које уста његова произносе. То не само да проповијед лишава силе и дјејства, него и саме истине еван^елске јасне, свечане, громке и снажне — обраћа у пуке фразе, означене не ради живости него ради бесједе „по дужности". Ето, за то су и храмови празни и В. Розанов има повода да пише: „И долази свештеник у храм и пјева: Хкалите 1ША Господне, ^кллите рдш Господд... А никога ту и нема. Вијерни напустили храм. Он је празан. Ова празнина некако