Источник

источник

Стр. 183

чудно звучи, вјечна је". Да, за вријеме мршаве напамет научене проповиједи бива ова празнина заиста вјечна! Пастир тумара скојим ријечима по празним кутовима храма; народ је ту, али њега у то вријеме и нема; он стоји и као да слуша, но у истину је мислима на другом мјесу, и ријеч проповједникова бије се по празном простору. Проповједник је дужан ст; пати на катедру побуђен и загријан светињом онога о чему ће говорити, његова ријеч има тећи нзккггкл сердца". Од препуна срца уста говоре; гдје нема тога уста су нијема. Ако је пастир шест дана бринуо се само о свјетском, уочи седмога дана на срећу изабере текст, размисли и баци на хартију неколико бјежећих мисли, то ће ои залуд сањати о плодоносном сијању. Проповијед или барем њеиа главна идеја има бити узега из душе. Проповједник требл да стоји близу животу, на стражи свега што њиме тече, освјетл>ујући свјетлом хришћанства сваку промјену у њему. Св, Григорије Двојеслов распоређује проповједничке теме не по времеау године, него по карактеру и стању људи. И савремени пастир дужан је друкчије говорити простим ратарима, друкчије фабричним радиицима, друкчије гордој градској свјетини, друкчије богатим трговцима; друкчије биједаоме, друкчије болноме, друкчије ученоме.. . Пастир има бити спреман, да даде одговор онима који се колебају, не само у храму него и у школи, и на дому, и у пољу, и на улици, једном ријечи свуда, гдје се год укаже прилика (Преосв Евдокимђ „Вогослов. В &ст". 1903. г. Нолб.). Примјером у том случају има да му послужи сам Христос Спаситељ, Којега је сав живот био непрекидна проповијед. Свако мјесто у Палестини бијаше за Њега катедра и аудиториј. Њега је слушао народ на бреговима дивног галилејског језера, у витсаидској пустињи, на склоповима гора сјеверне Галилеје и др. Он је проповиједао у храму јерусалимском, у купељи силоамској, на бреговима Јордана, код бунара Јаковљевог, на улицама разних градова, у домовима богаташа и убогих, у јудејским синагогама. Он је прелазио из града у град учећи и обишао је не једанпут сву Палестину. И св. апостоли пролажаху васиону не књигом у рукама него проповиједајућ истину Христову. Савремени лажни поглед на проповијед као кабинетску работу, убија у корјену проповједништво, отима од њега животну снагу. Вавећи се питањем о потреби живе проповиједи за живот, често се туже на недостатак образовања наших пастира. Но проповијед није богословски трактат и заплетени задатак, — по томе пе може се овдје ни говорити о недостатку знања и образовања. Погледајте на проповједнике и учитеље разних секта; како је ништаво, непотпуно и оскудно