Источник

Стр. 186

ИСТОЧНИК

Бр. 7.

гдје је крст закопан, да јој мјесто покаже, па кад дознаде, нареди војницима и они погасигне ватру на ономе огњигату, гдје се жртве богињи приносиле — разорише храм Венерин 1 ) и нађоше три крста, клинце и штицу с натписом (Мт. XXVII., 37). Но будући да пе знадоше, који је крст Христов, донесоше болесну жену, и кад гтоложише на њу два прва крста, не би јој ништа, иего кад на њу положише трећи крст — Христов, устаде та болесна жена сасвијем здрава и тако дознадогае, који је крст Христов. Једгш опет веле, да је туда случајно прошао спровод (носили су на гробље умрлу Јудејску дјевојку), и кача је на мртваца крст Христов положен, мртвац је васкрсао. Побједоносцев вели, да су, по савјету епископа, нриносили крстове редом једној болесници 2 ). По другима оиет сва су се ова чуда догодила, која су одагпала сваку сумњу. Свети крст био је усправљен на узвишеном мјесту и Хригнћани уз поклоне радосно су појали: »Господи помилуј«. Мноштво Јудеја и незнабожаца прими тад вјеру Христову. То је било 326. год. и православна црква посветила је успомени тога догађаја дан 14 септембра сваке године. Један дио од тога крста и ексере) донесе Јелена у Цариград свом сину Константину и оп их смјести у своју »златну дворану«. На другом мјесту видимо, да је цар Константин тај дио крста смјестио у златан ковчежић и чувао га у —- златној царској дворани. Остатак крста сложен је у сребрени ћивот и с побожношћу чуван у Јерусалиму, а па велики Петак обично су га износили на Голготу ради цјеливања и поклона. (Када је срп. жупан Стефан послао своме оцу у св. Гору по Методију сву потребу за Хиландар, пошаље Немања свом сину »часни крст«, што га је носио о врату и побјеђивао супостате са ријечима: »да му буде хранилац, тврдиња, побједилац и помоћник у ратовима против виђепих и невиђених врагова; да му буде исцјелитељ болести, тјелесних и душевних, земљи да буде тврд закон и стијена: кнежевима (самодржавној власти) његовим оштро копље, а војницима штит вјере«. Пред овај поклон изађе вел. жупан Стефан и архијереј са свегатенством и мноштвом народа. (П. Срећковић: Историја срп. народа II. стр. 62). Када св Саво на повратку са првога свога путовања из Јерусалима дође византијском цару Јовану Ватацију, обдари га цар часним »древом« (једнијем дијелом часнога крста) из своје царске ризнице 8 ) уз царску хрисовуљу, која потврђиваше да, је ово у истини »дио Голготскога крста«. Кад је св. Саво дашао у св. Гору, приложи ово часно »древо« Хиландару 4 ) Овај »повелики дио« 6 ) часнога крста налазаше се у Хиландарској лаври 6 ) до почетка XVIII. вијека). У години 1722. запали се Хиландар 7 ), па међу многим скупоцјеностима унигати пламен и мало час споменуту хрнсовуљ', цара Јована о часноме крсту. Но Синод

Ч 11)1(1. стр. 90. "') 11)1(1. стр. 91, 3 ) Ктижевни радови НићиФора Дучића, архииандрита. Књ. 9. Историја срп прав. цркве од првијех досетина VII. виј. до наших дана. Биоград 1894. стр. 1.08 — 9. 4 ) Београдски „Гласник православне цркве" за годину 1901. стр. 219.—223.

5 ) Када је 1722. био позкар у Хиландару, предаду калуђери овај „цовелики дио" часнога крста другоме манастиру на чување. А кад су га касније Хиландарци повратили, раздјеле га на два неједнака дијела, да би се бар један дио у манастиру еачувао. Док није био раздијељен тежио је 79 драма и 20 зрна, а кад је равдијељен, теиса половина износила је 43 драма, а мањх дио 36 драма. и 20 врна (Бвоградски „Гласник прав. цркве". 1901. стр 222).

6 ) Н. Дучић (књ. 9.) на сгр 109. каже, да се у Хиландару и сада чува,

') О овоме пожару свједочи и Митрополит Михаило: „св. Гора Атонска". Н. Сад. 1886.

страна 33.