Источник

источник

Стр. 201

свачију душу полако увлачи, то он моли, да се постиди; 1 ) а што се против тих непријател>а моли, то значи, да би се он сам спасао. Јер природно је, да се онај, који у борби подлегне, застиди ради своје нониЈкености, као гато се и побједилац поноси својом побједом. А да се то тако има схватити показује начин молитве. Јер нека се застиде вели он, и у сраму потисну они, који за мојом дутом теже. Он се дакле не моли против оних, који за имањем теже или се гложе о граничне знаке и против његова тијела какво зло чине него против оних, који хоће да му нашкоде души. А шта друго може бити то шкођење него одвраћање од Бога? А од Вога се одвраћа душа само пороком. Пошто је пак Вожанство без порока, то је окај, који је пороку одан, лишен уске везе с Богом. А да то избјегне моли се, да се противници застиде. То не значи ништа друго, него молити себи побједу над непријатељима. А непријатељи су пороци. Исто се тако и Јеремија у ревности скога богопоштовања тада цар у бесном пороку служаше идолима а његови се вјерни угледаху на њега — не одаје личној мржњи, него се моли за цио људски род, да би оштријим мјерама према безбожницима дошао цио род људски до боље увиђавности. Па тако и пророк Осија, који, уочивши да се зло међу људима множи, проглашује исто (зло) достојним неплодности и жели, да усахну горке материнске груди гријеха, да се не узмогне зло међу људима ни родити ни отхранити Зато и вели пророк: „Нодај им, Воже, неплодно материно тијело и сухе груди". 2 ) А ако би се игдје код светих нашла каква слична ријеч, која у себи задржи окривљење или означење једа, то се има свакако у том смислу тумачити, да се зло искоријени, а не да се људи униште. „Вог није створио смрти!" 3 ). Чујеш ли ту изреку? Како би дакле он, да би њогови лични неиријатељи помрли, позивао у помоћ Бога, коме је туђе дјеловање смрти? Он се не радује пропасти живих. Но ипак ко води празне говоре и покушава да подстакне Божју благост против својих непријатеља, изазива Га, да се радује људској несрећи. Али примјетиће когод, да су многи добили већ почасти разие, достојанства и богатства, служећи се у ту сврху молитвом и да су вољни да сматрају исте, обасуте толиком срећом, љубимцима Божјим. Зашто нас дакле, могао би који рећи, одвраћаш, да се за таке предмете молитвом Богу обраћамо? Свакако све зависи од Божја премудросии и живот се наш овдје доле од горе управља; то је свакоме јасно и нико се овој тврдњи не би смио противити. Ми пак знамо и ') 11 с. 6, 10; — г ) Ооија 9, 14; — 3 ) Прелирдр. 1, 13 ;