Источник

Стр. 256

источник

Бр. 10

Но особито јасно и већ сасвим несумњиво примјењивање пророштва Дапиловог на своју личност налазимо у одговору Господњем на питање Кајафино: »Јеси ли ти Христос, син благословенога?« Исус рече: »Јесам; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране силе и иде на облацима небескијем« (Марк 14, 61-62, Мат, 26, 64). Навођењем пророттва Господ је отклањао од себе оптужбу за богохулство — да он, као човјек, прави Себе Богом (Јован 10, 33). Ово је особито јасно из еванђеља по Луци: »И рекоше: јеси ли ти Христос? — кажи нам. Он им рече: Ако вам кажем, не ћете вјеровати, а ако вас и запитам. не ћете ми одговорити нити ћете ме пустити«. Очигледно је, да их је Госнод хтио заиитати из виђења Данилова (као што је прије питао из псал. 109), ко је тај Син Човјечији, који је био раван старцу, — јер Он даље приводи ово виђење: »Одселе ће Син Човјечији сједити с десне стране силе Божије«. Ово је био цитат, но да би се могао Христос окривити за богохулство, требало је доказати, да Он овај цитат примјењује на Себе. »Сви пак рекоше: ти ли си, дакле, Син Божији? А Он им рече: ви кажете, да сам ја« (Лук. 22). Аоостоли су живили у нади, да виде својим очима остварење Даниловог пророштва на Христу. Тога су се удостојили: Стефан први његов исповједник и Јован, који је надживио све остале. — »Ево видим небеса отворена и сина човјечија гдје стоји с десне стране Богу« (Дјела 7, 56). Судећи по дјелима апостолским и посланицама, апостоли нијесу никад Христа називали Сином Човјечијим, али овдје се Стефан тако изразио, јер му је пало на ум предсказање Данилово и ријечи самога Христа. У истом смислу примјењују се виђењу Дапилову два мјеста у Апокалипсису, гдје се Господ назива Сином Човјечијим: »и гле, облак бијел, и на облаку сјеђаше као Син Човјечији« (14, 14). Виђење Данилово тако се јасно остваривало у историји Новога Завјета, даје Господ, ради доказивања свога једпосуштаства с Оцем, показивао Себе у виђењима с истим својствима, с каквим се тада јавио Бог Отац пророку, т. ј. у бијелим као снијег хаљинама као на Преображење, или с бијелом као вуна косом, с пламеним подножјем као у првом виђењу Апокалипсиса (1, 13), и ма да се не називље управо старцем али ипак именима равног значења: »Алфа и омега, почетак и свршетак« и др. (Апок. 1, 8). — »Ја сам први и пошљедњи«, говори даље јављепи Сип Човјечији — »И живи; и бијах мртав и ево сам жив увијек и до вијека, Амин« (1, 18). Ми смо, дакле, разјаснили, да Господ, називајући Себе Сином Човјечијим, оснива то на виђењу Данилову и баш на то виђење позива се Оп у пајсвечанијем, предсмртном тренутку, кад исповиједа Себе Месијом и Сином Божијим, за које је исповједање и примио добровољно и спасоноспо страдање и погребење. Но цијелим овим разјашњењем ми смо само иагласили одговор на питање нашега чланка, а ријешили га нијесмо. Треба сад да докажемо: какав је био смисао виђења Данилова? На каква је својства Месије раније указивао пророк, назвавши га Сином Човјечијим ? Богослови виде у том виђењу указивање на божанско достојанство Месије^ и имају право, али овим не само да се објашњење није исцрпљело, него се чак ни главна мисао његова не истиче. Да би се разумијевало св. Писмо, никада се не треба ограничити само на одређивање метафизичких и историских својстава лица и појава; јер је таково тумачење на првом мјесту с Аристотеловог и схоластичког гледишта, а не с библијског. Оно се употребљава и нри тумачењу св.