Источник

Бр. 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 275

народ светих у обећано вјечно, не земаљско царство (не тако, као Мојсије и Аврам, који су умрли); дотнао је ради суда, који изобличава, а пе касни; његови шљедбегшји не морају очекивати зсмаљске славе, —• Син Човјечији нема гдје главу иреклонити. Доћи ће у своје вријеме и видљива слава Сина Човјечијег, али не ради овог, него ради будућег живота, који описујући, увијек пазива Господ себе сином човјечијим (Мат. 10, 23; 13, 41; 16, 27; 19,28; 21, 30; 37,39; 24, 44; 25, 13. тако исто и у осталим јеванђељима). Тако ће Син Човјечији ући у Своју славу у будућем животу, а у овом животу Ои није један између освајача — царева, које је преставио Данило у облику звјерских чудовипгга, него заиста Син Човјечији, истинити човјек, какав мора бити сав народ светих. Као основаоц подвига народа светих, Оп, називајући Себе Сином Човјечијим, Кога је видио Дапило, убјеђује тим и све Израиљћане, да се окану жеђи за славом земаљском и власти, које нриличи само незнабошцима, па да шљедују њему у оном, ради чега је Бог учинио завјет с Аврамом: да чини што је право и добро Мјесто, дакле, очекиване величине земаљске, Господ говори истинитом Израиљу: »Благо вама, кад на вас људи омрзну, и кад вас раставе и осрамоте, и зло разгласе име ваше сина ра.ци човјечијег* (Лукб, 22). Сједињавајући све речено, тврдимо, да Господ назива Себе Сином Човјечијим, као изразиоца и проповједника истинске човјечпости т. ј. личне светости, противпо у словним политичким очекивањима, која су Му придјевали савременлји Он је изабрао за ову цијељ назив Сина Човјечијег за то, што је он с таким садржајем био истакнут у виђењу ДаниловОм. Син Човјечији, показавши у Себи истинитог светог човјека, постаје началником духовног царства светих, које ће, сагласно с пророком, бити вјечно у животу будућем, а у садањем животу сасвим противпо сваком пезнабожачком царству, и сасвим друго, него ли су очекивали Јудеји, да само опи виде.

Књитћевне биљешке. Недавно је изашао први свезак 18. књиге тКеа1епсук1ора(Ие Јиг рго1ез1апНзске Ткео1о%ге шн{ Кјгске ». Између осталога у овом свеску су чланци: Јован Швеба и Реформација у Пфалу-у (Кеи), Швеђани: I. црквена историја, П. цркв. статистика ( Н о 1 ш<јш81), Г1Ј. шведска теологпја у 19 вијеку (Аи1еп), Швицарска, садашње црквене прилике и статисгика (Рг. Меуег) Пастирство (Е. СНг. АсћоПз), Благослов и клетва (Кј П'е1), Сектанство у Њемачкој (још недовршено, Ка^егап) и т. д. — Изашао је у Лајпцигу (Ј. С. НЈппсћз) и 173/4 свезак » Кеа1епсук1оресИг Јиг рго{е$1апГг$ске Ткео1о<г1е ипЛ Кггске « са овом богатом садржином: Ка\уегап завршује свој чланак »Сектанство у Њемачкој.« Дал^е су још и ови чланци: Семипелагијанизам ( Б оојгз ), Семлер ( М јг БЦ , Зоровавељ (8е1Пп), Сит и Ситити (Кош^), Север антиохијски (Кги<?ег) Сибиле и сибилинске књиге (Воизве!) С идонци (СгиЉе), Сидогшје Аполинарије (Агпо1с1), Број седам (2бс1<1ег). — У. Т). Ро1%кега , огг1. ргаес!., V Аро/о°е1гдие Је ТасогЛагге. 2-е егП (10п. (8с1епсе е1 ЕеИ^Јоп. Кг. 348). Гапз, В1оиЈ е! С1е., 1905. (64. р. 12°). Гг. 0.60. Проповиједи, које је говорио Лакордер у Богородичној цркви у Паризу, садрже у себи богат апологетски материјал. Када је он свој ироповједнички рад у Паризу