Источник

Бр. 12. и 13.

ИСТОЧНИК

Стр. 305

рубу хаљине су гранате од конаца (а ме^у њима златна звонцад), послије оплећак, на глави диадема, а коса је јако уљем мазана. Тако га уводи у светињу ; да обави тајне свете радње. Духовни пак законодавац, Господ наш Исус Христос, који је ослободио закон од тјелесног вела, јасно износи значење слика, не излучује једнога из цјелине па да га одводи да опћи с Вогом, него дозвољује то сваком подједнако, дајући милост свештенства свима, који гагоджеле; даље не представља љепоту свештеника у одређеној боји и умјетничкој тканини, него га украшује врлинама; не краси му прса земаљским златом, него у неокаљаној и чистој савјести налази љепоту срца. У напрсник слаже и он сјај скупоцјеног камења, али — као што апостол мисли — то представља сјај божјих заповједи. Па и доњом хаљином штити онај дио, коме то покривање украсом служи. А свакако знаш, да је хаљина уздржљивости украс тога дијела. А када је он на ивицу живота обесио гранате и звонцад у духовноч значењу — ту се са правом узимају нарочита дјела у животу пуном врлина, која треба да обаспу свјетлошћу пут кроз овај живот, — када он дакле на тој ивици учвршћује мјесто звонцади лијепу бесједу вјере, мјесто граната тајну готовост будуће наде, која је скривена у строжијем животу, мјесто сјаја боја сјајну милост раја, то нас он на тај начин уводи у унутарњу светињу храма. Та унутарња светиња није без живота, нити је људске руке изградише, него је скривен кутић нашег срца, кад у исто зло заиста приступа нема и кад је неприступачно злим мислима. Главу краси небеским мислима, не цртајући слова на златну плочицу, него узимајући у разум, који влада, самога Бога, На главу излива уље, које се изнутра, у самој души, у врлини справља. Тајанственим жртвеним радњама припрема га не друкчије, него као да ће сам себе Богу на жртву принијети. Јер кога Бог на тај начин приводи на жртву, умртвљујући тјелесну мисао духовним мачем, који је ријеч Божја, ублажује тако у светињи Бога, пошто се у такој жртви сам коље а тјело своје као живу, свету, Богу пријатну жртву 1 ) предаје. Можда ће ко рећи, да то не стоји у природној вези са значењем прозби, које хоћемо да тумачимо, и да ми така разјашњења измишљамо а да и не стоје у вези са нарочитим смислом нашег предмета. Тај нека мисли на наше прве поуке о молитви. Јер ко је у таком расположењу, да Бога с повјерењем Оцем назива, тај се баш обукао у ону хаљину, коју смо тумачили у нашој бесједи и на њему звоне звонцад, цвате гранате и на грудима му сијају сјајни зраци Божјих заповједи, а на плећима својим носи патријархе и пророке, пошто мјесто имена 4 ) Римљ. 12, 1;