Источник

Бр. 17.

ИСТОЧНИК

Стр. 415

Ово последње показује и последњи покушај протестантизма, да се као хришћанска и религијозиа доктрина одржи, на име спекулативни протестантизам. Спекулативни протестантизам истина није ирелигијозна доктрина као либерални, али он није вшпе хришћшска доктрина. Јер принцпп спасења за спекулативни протестантизам идентичан је са иманентним принципом духа, спекулативни протестантизам схвата тај принцип као безличан — он само на тај начин успева да га учини иманентним — а догму о Исусу Христу као спаситељу сматра само као символ, пошто Исус као личност није у стању да буде принцип спасења. Јасно је да овим спекулативни протестантизам престаје бити хришћанском религијом, пошто вера у Христа као спаситеља чини језгро њено, али он не прсстаје бити религијом. Религијозни приецин спасења, који заступа спекулативни протестантизам (чији су преставници протестански теолози Бидерман, Липисјус, Пфлајдерер и др.), преставља један сасвим нов принцип, који нема никакве везе са хришћанством. Тај принцип преставља основни принцип нове религије Хартманове. Хартманова религија то је религија духа, религија безличног свету иманентног Божанства, кпје је хришћанство персонифицирало у трећу личност Божју, које је јеврејска религија већ раније персонифицирала у Богу-Оцу, а хришћавство ову персонификацију примило додајући јој перзонификацију Христа Спаситеља као Бого Сина и персонифицирајући још једанпут безлични принцип иманентног Божанства. Стога у историји развитка религијске сзести за религијом Оца, коју преставља јев|)ејство и ррлигијом Сина, коју преставља хришћанство, може, вели Хартман, доћи једино религија Духа. Са религијом Духа у исто доба дефинитивно се напушта хетерономно становиште јеврејске религије закона, које ни хришћанств ) није савладало ма да је то хтело, и с тиме уједно и становиште хетерозотерног спасења хришћанске религије, пошто више није потребан никакав историјски спаситељ. Принцип спасења у религији духа је како аутозотеран тако и аутономан, пошто Дух није ништа што с поља придолази и улази у човека него сачињава само унутрашње биће његово. Тако исто место Сина као сингуларне реализације Божчнства у човеку сгупа универзална реализација његова у целокупном човечанству, које тиме постаје Бого-човечанство, а тиме и трагедија Исуса-човека ностаје трагедијом човечанства, само што је ова трагедија овде ансолутна, пошто нова религија не признаје васкрсење и други свет. Овом својом последњом страном нова религија савлађује једном за свагда свако евдемонистичко становиште, проповедајући песимизам као под-