Источник

Стр. 416

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 17.

логу религије у најдубљој форми његовој. Ова нова аутозотерна аутономна космотрагична религија иманентног апсолутног Духа не Јможе се очевидно, вели Хартман, више назвати ни хришћанством ни теизмом) као ни браманизмом ни будизмом, она преставља синтезу оба историјска одвојена правца супранатуралистичке религије, она је мопизам и пантеизам за разлику од хришћанског теизма у коме су Вог и"свет истина оба реални али и одвојени један од другог, она је конк-регани монизам за разлику од апстрактног монизма индијске религије, који негира езистенцију света, она је реалистичка религија спасења као и хришћанство за разлику од индијске идеалистичке религије спасења, јер признаје реалитет света са првом који друга одриче, она је аутономна религија спасења са индијском религијом за разлику од јеврејско-хришћанске која је хетерономна, на послетку она одриче са будизмом вечни живот и бесмртност душе за разлику од хришћанства, које учи трансцендентни оптимизам. Према томе^ она спаја све оправдане моменте и једног и другог основног правца у развитку супранатурализма, па како се један битно виши ступањ религијске свести над супранатурализмом неда замислити, то она очевидно преставља последњу завршну фазу у развићу религијске свести, она преставља апсолутну религију. На тај начин ми смо завршили излагање историјског развитка религијске свести онако како тај развитак замишља Хартман и сада прелазимо на излагање саме ове његове нове апсолутне религије. (Наставиће се.) -> 1 Еванђелски савјети. (СопзШа еуапдеИка). — Љуб, Висок и узвишен је положај, који човјек заузима у царству Божјем, стога је и његов позив висок и узвишен. Не само, да му није дозвољено репресивно утјецати на утврђене одношаје ов ;га царства, него шта више мора и на позитиван начин ово царство подупирати. Осим тога морални закони, на којима ово царство почива, дјелују на човјека са етичком нуждом и обвезују га, да заповје^ено учини, а забрањено пропусти. Та из моралних закона проистекла етичка нужда, да човјек Божанску вољу испуни, а противно њој пропусти, — нужда, која човјечју вољу не укида, него је само поближе опредјељује, назива се моралном обвезом шш дужношћу. Према томе да ли се човјек тој нужди подвргава или јој се противи, ради он према својој дужности