Источник

источник

Стр. 417

или обратно. Оне поједине радње, којима је човјек од појединих моралних закона обвезан, називају се моралне дужности. Морални је закон исказан у позитивном и негативном облику; позитивни захтјева, да се добро врши • негативни, да се зло пропусги. У снисима Новога Завјета су нам морадни закони потпуно откривени. Посматрамо ли те поједине моралне законе по њихову битном садржају, опазићемо, да некоји од њих репрезентирају идеалнију страну хришћанске моралне науке, чије извршење захтјева особите моралне снаге и особитога пожртвовања. И баш стога што за извршење тих закона не досижу обичне л.удске способности и што би извршење тих закона многе слабе људе могло одвести баш противном циљу, ти закони нису изречени у облику строгога закона, него више у облику сакјета. Разлика између онога, што црквени морал свима хригаћанима на једнак начин као моралну заповијест налаже и између оних идеја моралних, које се захтјевају само од особитих личности, сачињава науку о т. зв. еванђелским савјегима. Особито су три такове моралне идеје, које се називају еванђелским савјетима, а то су: својевољно сиромаштво, непрестано дјевичанство и слободна савршена послушност. Римокатоличка црква развила је ту науку о еваиђелским савјетима до крајње њене тачке. Она разликује у еванђелском моралиом закону заповиједи (ргаесер^а) и савјете (согшНа). Под заповиједима разумијева оне захтјеве закона, који су безувјетио обвезни зг све хрицаћане и без којих се нико не може спасти нати постића вјечног блаженства, а под еван^елским савјетима неке нарочите захтјеве у еванђелском закону, који нису обвезни ни за једног хришћанина, и који се хришћанима пружају у облику савјета. Ко врши оно, што је обвезно за све хришћане, тај врши своју дужност и заслужује вјечно блаженство, без обзира да ли вргаи или не вргаи еванђелске савјете. Ко не врши дакле еваиђелских савјета, па ма био за то способан и позван, тај не гријеши и нз губи ништа од свога спасења, јер извршивање истих није дужност. Ко их пак врши (што је нарочито подвиг), тај чини цешто сврх дужвосги (орив 8ирегего^а(лош8), те постизава сврхдужно блаженство и стога стјече необичне, прекомјерне заслуге. По њихову је учењу дакле човјек кадар да учини нешто више, него ли му је дужност, и према томе стјече не само потпуни степен блаженства ; него и прекомјерие заслуге, којима се онда може дати задовољштина и за ту^е гријехе. У свези је дакле са тим учењем римокатоличке цркве о могућности извршења сврхдужнога њихово учење о прекомјерним заслугама (ораз 8ирегего^а1опит) и о чисти-