Источник

Стр. 442

источник

Бр. 18.

религијских процеса. Морализам, који на овај начин постаје, води исто тако лако ригористичкој интолеранцији, која савест других људи хоће да пресуђује према побожној извесности своје савести, као што мистичка религија осећања води индиферентистичкој толеранцији. Само онај религојовни морализам, који признаје самосталну и условну вредност религијског престављања и осећања али наглашује надмоћну и безусловну. вредност религијске воље, мораће се признати за праву и највишу форму религије. Али такав религијски морализам и није више морализам, јер становиште које свима главним психичким функцијама признаје право које им припада у религијском процесу, тако становиште не може се више назвати по једаој од њих па ни онда кад то име даје она функција, према којој се остале односе као срество. Њему у опште више тако једно име није ни потребно, јер је оно потпуно адекватни преставник целокупног религијског животног процеса. (Наетавиће се ) Еванђелски савјети. (СопзШа еуапдеПса). — Љуб. (Наставак ) Порицање еванђелских савјета из начела, налазимо ми истом у протестантској и рационзлистичкој богословији новијега доба. Приговори пријашњих јеретика ограничавају се на то, да су они порицали само у појединим тачкама разлику између заповјеђеног и савјетованог. Тако у најстарије доба од Тацијана основана секта Енкратита на основу свога гностичког дуализма сматра како брак тако и уживање меса и вина недозвољеним. По извјештају блаженог Августина и по спису „(1е с1т1п8", који је потекао из пелагијанских кругова, било је пелагијанаца, који учаху, да је еванђелско сиромаштво дужност за све. Потребу лишења од земаљских добара учили су такођер и Апостолици, Манихејци и Евстагијевци. Хелвидије, Јовинијан и Вигиланције ударише саевим противнчм путем. Они порицаху предност дјевичанству, а Вигиланције порицаше и заслугу својевољног сиромаштва и монаштва. Јовинијанова је наука сродна са науком реформатора, ради чега је он и слављен од протестаната. Он учаше, да нема никакве разлике у ступњевима, нити код врлине, нити код гријеха, у благодати, у заслугама и у одмазди. Освећење човјека састоји се по њему у сачувању благодати примљене у крштењу. која је у свима људима једнака и иста. Који су с потпуном вјером (р!епа 6(1е)