Источник

Бр. 18.

ИСТОЧНИК

Стр. 441

циљан. С тога ће религијске преставе и осећања имати само у толико вредности, у колико из њих проистиче религијска воља т. ј. у колико они човека освећују а не у колико га чине срећним. У свесној религијској вољи, онаквој, каква она проистиче из религијске преставе као покретача и религијског осећања као репрезеЕтативне појаве несвесног мотивационог акта (утицаја преставе на вољу), добија несвесни религијски нагон свој реалитет и конкретност као практично делателни садржај свести. Доиста значај религијске воље од многих је тачно оцењен, али вије тачно одређен и однос религијске воље према престави и осећању. Јер врло је лако, баш с тога што је воља последњи циљ религијског живота, одвојити је из психолошке везе у којој је она са преставама и осећањима и учинити је потпуно симосталном и јединственом религијском функцијом. Ово су учинили Спиноза и Кант, само што је онај први при томе религијском гледишту на свет, и ако сводећи га на минимум, признао важност као проузроковачу воље, док је други учинио вољу потлуно самоеталном и чак учинио је једаном подлогом онога првога. Кант је тиме просто свео религију на морал, учинио морал јединим садржајем религије. Истина да он при томе задржава извесну разлику између религије и морала, дефинишући религију као скуп наших дужности као божанских заповести, али је та разлика чисто формална, јер моралним правилима треба само да придође однос ка Богу па да оне постану религиозне. Код Канта се вера састоји у моралу, воља је ту потпуно аутономна, на њеној самоизвесности оснива се и извесност саме религије. Постулати религијске свести јављају се код Канта као пошљедице иманентног идеалног садржаја морала. Али ово је извртање правог односа. Морал се историјски развио из религије и с тога је његова самостална егзистенција без религијске подлоге на дуже време немогућа, већ у другој генерацији опажа се јасно опадање моралности. Где морал религију не само са практичне него и са теоријске њене стране у себе прогута, ту религија добија старачко сбрчкано лице и морални ригоризам, који хоће да покрије навесени губитак, чини ту њену физиономију само још крућом, твр^ом и леденијом. А још мање се може говорити о замени религије моралом, ако морал не почива скојом идеалном садржином на религијским него на ирелигијским основама. Привидна могућност замене религије моралом постаје само на тај начин што је психолошки извор, из кога морална свест црпе своје захтеве, у основи религијског карактера и само у колико је он то она је замена привидно могућа. А овај психолошки извор, религијско-морална савест, и сам је производ ранијих