Источник

Стр. 440

ИСТОЧНИК

Бр. 18.

човека само зато што је потребно прећи многе несавршене ступњеве па да се од првог до^е до другог. Али зато се мистичар лако губи у фантазијама, које производи то његово осећање и које он ставља на место религијског гледишта на свет, или, што је најчешћи случај, мистичар пада у руку првом најближем ортодоксном религијском систему, место да га, као што би требало, исправи и усаврши. Али и кад мистичко осећање призна интелекту улогу која му припада ипак оно још није слободно од опасности. Јер религијско осећање неће никада себе сматрати за срество религијског сазнања него увек, и то с потпуним правом, ово последње за своје срество, оно ће према томе, чим сматра да је религијска функција исцрпена у религијској престави и осећању, себе сматрати за циљ религијског живота, а то је најопаснија заблуда која је релегији могућа. Јер сматратиосећањеза циљ религијског живота значи прогласити евдемонизам, и то особни евдемонизам, за практитно религијски и религијскоетички иринцип, значи учинити егоизам последњом речју религије. А нема ограничннјег, неморалнијег, безбожнијег и ирелигијознијег становишта од овога, по коме религија постоји зарад индивидуалне среће побожних, при чему је сасвим свеједно, да ли се та срећа треба да састоји у божијем благослову са земаљским чулним добрима (као у Мојсијевизму) или у унутрашњим религијско-чулним осећањима или у слободној естетичкој игри са религијским осећањима, или у мистичким екстазама или у чисто негативном угашењу индивидуалног бола живота (Нирвана). Јер религија захтева од нас потпуно самоорегорење без икаквих егоистичких обзира и ко то не схваћа тај још није, вели Хартман, схватио прави смисао религије. Из овога излази, да религијско осећање осим сазнања потребује још једну допуну, само што се та допуна не сме односити према осећању више као срество према циљу, него мора учинити осећање својим среством. А чим се ово деси, нема више никаквог разлога за спољашњим испољавањем религијског осећања, оно ће тада најбоље вршити Своју улогу ако остане скривено у дубинама саме душе и ако као дубока етичка ун^ трашњост (СгевЈшшп^) буде непосредно гонила делу као циљу осећања. Само тако моћи ће се сачувати невиност осећања, а она је најлепша особина његова. Ова друга допуна религијског осећања лежи у религијској вољи. Религијска воља је, вели Хартман, а и ш све религије, као несвесна воља, као несвесни нагон за религијом, као несвесна чежња за Божанством, она је њен први основ, а као свесна воља њен последњи циљ. Без нагона за објективном реализацијом субјективног религијског односа остао би сав унутрашњи религијски живот бесплодан и бес-