Источник

Бр. 18.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 443

у крштењу препорођени, не могу ту благодат ни изгубити више. Грјешници. који и даље (послије крштења) гријеше, ради помањкања оне „р1епа бсЗез" још никако нису ни добили благодати препорођења; у осталом стоје они сви, који гријеше — било то опростиво (лако) или смртно — у истој линијиодго ворности и имају одмазду очекивати. С тога становишта побијаше он онда безбрачност, монаштво, пост и т. сл. У новије доба негирају еванђелске савјете Виклиф, Лутер, Меланхтон и други њихови приврженици. Виклифов је правац најприје био црквено-револуционаран, но мало по мало стао је побијати читав ред црквених учења. Западне монашке редове означио је он као изум ђавола; напротив захтјевао је, да свештенство (клир) буде без икаква посједа. Протестанти побијају еванђелске савјете, јер се ови не слажу са протест. науком о оправдању. Они веле: будућ да је морална доброта људских дјела само спољашњи ефект вјере, која једина-оправдава та се дјела само (т. ј. ради вјере те од Бога не рачунају се као гријеси), и будућ да човјек своја добра дјела, која изва^а, ни у којем смислу не може назвчти својим властитим, то је и немогуће у опће говорити о заслугама човјечјим према Богу, те се не може говорити ни о каквим пожртвовањима или моралним савјетима, које човјечја душа потакнута љубављу према Богу настоји да изврши (орега вирегего^акша сопвЛЈа еуап^еИса). Рационалисте пак не могу допустити моралне савјете, јер се не слажу с њиховим основним принципима. По њима није воља Божја темељ моралног поретка, него разум човјечји. С тога и исиуњење тога поретка није служба Богу, и с тога се не може ни говорити о испуњењу неких моралних жртава или о настојању човјека, да тим жртвама стјече себи неку већу Божју наклоност. У православном моралном богословљу ма да се допуштају еванђелски савјети, ипак се несјединује с њима онај смисао, какав им даје римокат. богословље. По учењу православне цркве еванђелски савјети нису нешто различно од еванђелских заповједи, него су у кругу еванђелских заповједи т. ј еванђелски су савјети по нашем учењу исто тако заповједи, но само не за све, него само за извјесне личности и при извјесним околностима. Т. зв. евађелски савјети репрезентирају идеалнију страну хришћанске моралне науке. Заповиједи строгог закона су безувјетно обвезне за све хришћане; ко их не врши на пр. не вјерује у Христа, не љуби Бога и т. д., тај није прави хришћанин, тај нема у себи залога спасења. Који врши пак те запо-