Источник

Стр, 452

источник

Бр. 18.

библијотеци у Бечу. У редакцији хрватској требало је споменути још ове врло важне спомећпке: Глагољски бечки листови најкашње из 12. али врло вјеројатно из 11. вијека (\У1епег В1аМег), издао их проф. В. Јагић 1890., даље Добрињска исирава од г. 1100., па из истога времена »Башчанска плоча« са отока Крка (в. Шурман: (Роуј. кпјјг. ћгу. 1 згр. 42, 48 §<]_.). Ови су споменици важни за палеографију. Обично се говори, да је хрватска глагољица четвероугласта, а натпис на реченој плочи показује доста јасно и округле лучиће. Још је љепшн од Кнез-Новакова мисала мисал од г. 1407., писан за војводу спљетскога Хрвоја, описао га проф. В. Јагић 1891., а оригинал се налази и сад у Цариграду. И српска редакција није била боље среће. Бар ову редакцију требало је потпуније приказати! Редакције српске споменици почињу с Миросављевим јеванђељем. Требало је коју рећи о орнаментици, о којој је опширније писао проф. Буслајев. Код Шишатовачкога апостола требало је назначити годину (1324.) и ко га је писао (калуђер Дамјан). Пробе текста осим издања Миклошићева налазе се у »Примерима Ст. Новаковића«. Овдје је требало споменути горе наведени »Рукопис Хвала богомила« од г. 1404., па много сгарији споменик Сврљишко јеванђеље (од г. 1279.), па Псалтир Бранка Младеновића (1346.), с коментаром. Налази се у Влашкој у манастиру Бистрици. Први га је описао А. Ј. Одобеску у ВеУ18*а готапа (г. 1861.) Пробе текста у 81агтата IV, (29—62) од Миклошића и у Новаковићевим »Примерима књижевности и језика«. Овај Псалтир писао је у Борчу год. 1346. Јован, који је имао и народно име Богослав. Најстарији споменик руске редакције биће да је Остромирово изборно јеванђеље од г. 1056. а за Омилије Григорија Назијанзина мисли проф. Козак, да су под крај 12. или почетком 13. в. писане. Власника онога јеванђеља назива г. писац: Јосиф Остромир, те се чини, е сматра прво именом а друго презименом, док је име Тосиф добио на крштењу, а »Остромиром« су га звали, као што се и у нас догађа, да дјетету уз крштено име даду и које друго, те ово остане у употреби а крштено се кад и кад и заборави Овај се споменик налазио најприје у св. софијском Сабору у Новгороду, одатле је доспио у Москву, а 1720. по царској заповједи досгшо је у царски двор, гдје је чуван као драгоцјеност, а послије га је поклбнио цар Александар I. јавној библијотеци у Петрограду, гдје је и сада. Требало је споменути фотолитографско издање трошком трговца И. Савинкова. О језику овога за руску редакцију најважнијега споменика писао је М. Козловски расправу: Изсл&довате о лзбш^ Остромирова евангелш (I. св II. тома царске академије знаности у Петрограду: Изсл&дованУл по русск. лзмку у ред. Јагићевој). Овдје су и погрешке у издању Вастокова поправљене. Још су врло важни споменици: Зборник Свлтослава од г. 1076. писан у Кијеву као и онај од г. 1073. Споменик од г. 1076. издао је В. Шимановски у Варшави г. 1894., под именом: Сборншгв Свлтослава 1076. г. Врло је важан споменик: Три новгородска минеја (мјесечника) за септембар, октобар и новембар из г. 1095. 1096. и 1097. Издао проф. В. Јагић у Петр. 1886. Од споменика српских, писаних чистим народним говором спомиње повељу босанскога бана Кулина. Требало је додати и дан кад је писана, јер то говори, да је Кулин био православни а не богомил. Могло се споменути и име првога писара Радоја. Уговор је овај познат једнострано т. ј. знамо само то, што Кулин обећава — слободно трговање по Босни.