Источник

Бр. 18.

источник

Стр. 453

Јесу ли што пак Дубровчани под видом ма какове дације обећали, не знамо. Колико се сјећам, јер немам при руци текста, не спомиње се тамо, да је кпез Крваш био посланик. Ова је повеља писана врло чистим народним говором, несравњиво чистијим од Дипломе Стевана Немање. Одмах иза ових српских споменика без икакове поближе ознаке говори се о критичком истраживању и фиксирању облика старога словепскога језика. Да је и овдје врло кратко описано, није иотребно ни спомињати. Могло се рећи укратко, да је Добровски у први мах мислио, да је старосрпски језик био стари црквени језик, којим су се служили св. слов. апостоли, да је кашње заступао хииотезу: старосрнски маћедонски дијалекат. Тако исто требало је изнијети Копитарево мишљење, Шафариково, Миклошаћево, I Плајхерово, Шмидтово, Лескиново, Гајтлерово и других на западу, на затим правац руске школе с А. Вастоковом на челу и завршити с проф. Јагићевом тврдњом. Није потнуно обрађено пи оно, гдје се говори о раснрављању особина српске редакције. Пошто је говор био о старом словенском и редакцијама и набројано неколико споменика старе словенштине и појединих редакција, те пошто смо се упознали с литератима, који су се бавили специјално српском редакцијом, истом нам се иружа ирилика да се упознамо с творцима словенске писмености! Ја мислим, да се то могло све и хронолошкн уредити. И биографија није најтачнија. Каже се нетачно да се краљ (!) великоморавски Растислав обратио па византијскога цара Михаила Ш, да му пошље владика (!?) и учитеља. Ту нема означене године кад су се св. браћа кренула у Растислављеву државу, нити када су се кренули у Рим на заповјед папе Николе I. и да их папа Никола I. није видио јер умрије брзо иза тога (867.), него их је примио лијепо Адријан II. Којим су путем ишли у Рим? Ваљало би истакнути, зашто их је могао папа цитирати у Рим Особито ово треба истакнути, јер се врло лако може породити мисао, е је папа имао право цитирати свакога пред свој трибунал. И збиља ово мишљење влада код необавјештених. Папа је имао право цитирати св. браћу само за то, јер се моравска држава налазила у сфери западнога патријархата, те зато се и одазваше св. браћа цитирању напину. Требало је споменути и догматски узрок нрогоњења а тај је, што су св. браћа употребљавали символ вјере без познатога уметка Шш^ие, док су га франачки и други латински проновједници употребљавали. Ту нема даље ни спомена, да су св браћа понијела неке свете књиге, које је папа опробавао, не каже се, да је Мегодије и по други пут морао ићи у Рим, да се оправда, и да је том приликом добио коадјутора, злогласнога Нијемца Викинга, који је био не само словенској служби него и Методију лично непријатељ. Нетачно је речено: Ћирило и Методије су са владикама (!) и осталим свештенством вишега реда (!) у Вел. МоравскоЈ и Панонији превели св. Писмо и до неких двадесет литургијских књига на словенски. Како су превели ? Јесу ли узели библију па од корица до корица превели? Може ли се повјеровати панегиричком житију у овој ствари? А требало је споменуги и номоканон, јер без тога не може бити говора о уређењу црквеном и Патерик. За тим нам се намеће питање, а гдје се тај пријевод сачувао и је ли у потпуности ? Криво чини г. писац, што није рекао коју о литерарном раду на двору цара Симеуна (златпо доба старе словенске литературе), јер је тај плод мање више опће јужнословенско благо и било је од утицаја и на срнски и руски књи-