Источник

Бр. 19.

Стр. 485

Предсједник затстм, истакнувши с радошћу похвалну ревност свештенства и љубав за сталешке моралне и материјалне интересе као и примјерно одржани ред, закључио је ову сједницу. Како је у току сједнице закључено и то, да се извјештај о истој штампа у »Источнику« и »Срп. Ријечи«, то се умољава славно уредништво, да изволи овај кратки извјештај у свој цијењени лист унијети. Перовођа: Никола Косши%

Књи?кевне оцјене и прикази. Историја српске кљингевности, саставио Јован Грчић. Друго иоарављено издање са сто и четири слике. У Н. Саду. Издање срп. књижаре и шшамиарије Гураће М. Поиовика, вел. 8° X 368. цијена 4 круне. (Наставак) Г1. 1. Књижевни рад у далматинским градовима и на острву Хвару. ( 1 / 2 XV. — поч. XIX. в.). Нигдје можда није потребна исцрпнија позадина, као код обраде овога литерарнога одјељка. Читава далматинска литература је одсјев идеја књижевних са запада а особито из Италије. Је ли у Италији почела цвјетати која грана лијепе књиге, убрзо је налазимо и међу Далматинцима а особито је предњачио ту Дубровник, који као да се натјецаше у примању свега онога, што је у Италији било модерно и ново. Таково му је било и државно уређење Па није ни чудо, што су Дубровпик прозвали Малом Венецијом. Је ли у Италији стукнула литература, то ће се исто одмах убрзо опазити и у дубровачко-далматинској литератури. Као што се с почетка пјева у Италији латински па тек кашње у народном талијанском језику, тако исто и у Далмацији. Тако је било пјесника наше крви, који су ради својих латинских пјесама палмов вијенац или које друго одличје добијали, н. прЕНаз 1Јашрас!агш8 Сегушпз (5 464 --1520) (Илија Цријевић), први иза Петрарке на Капитолу овјенчани пјесник, даље Шишгорић, Јаков Бунић и др. Пошто су се Талијани почели служити у литератури народним говором, ето и наших Далматинаца, гдје употребл>авају народни говор у лијепој књизи, док се у другим стварима служе махом латинским језиком Као што се до сад обичавало, тако и овдје ночиње се са Спљетом и првим спљетским књижевником М. Марулићем Ово се сад не може више одобрити, па макар се ко на то позивао, да је Марулићево прво датовано пјесничко дјело веће концепције Литерарна историја треба да нам прикаже ток развитка душевнога код једнога народа. Да се прије почињало са Спљетом, када није било познато оно, о чему нас је проф. Јиречек подробно поучио, разумљиво је, а да се тако и сад ради, ваљада само по навици, то је неразумљиво. У Дубровнику је било радње у народном језику скоро сто година прије Јудите Марулићеве 1 ). А што је особито интересантно, иашао је проф. Јиречек, да су верзе писали млади дубровачки племићи — ћирилицом, најкашње почетком XV. вијека 2 ). Шта више као да ће бити старији литерати од Марка Ј ) В. Летопис М. С. 210. књ. р^. 118. 2 ) Агс1иу а1. РћП. XIX. 57. р$.