Источник

Стр. 508

ИСТОЧНИК

Бр. 20.

и у томе се састоји гнозеолошко-идеалистички доказ за егзистенцију Божију у његовој научној теоријској форми. Слично томе религијска свест захтева, да се свет не схвати као чулно-материјално биће, јер би у том случају његова супстанција била нешто независно од супстанције Божије и наша релативна зависност од света неби била апсолутна зависност од Бога. Само ако се свет схвати као објективноидезлно биће, као божанска идеја вољом његовом реализирана, само онда су сви утицаји света на човека сведени потпуно на утицаје Божије на човека и човек учињен апсолутно зависним од Бога. Али ова моја зависност од Бога неби још била апсолутна, ако би се она свела на ову моју зависност од њега преко света а ако би сам ја као свесна духовна личност био од Бога потпуно независно самостално биће. Да би дакле зависност човека од Бога била апсолутна, мора спољној објективној зависности придоћи унутрашња субјективна. Па као што идеалистички доказ захтева, да Бог буде постојани актуелни основ света, исто тако захтева психолошки доказ, да се Бог схвати као постојани актуелни основ наше сопствене свеснодуховне личности. Доиста за научну свест чињеница свесно-духовне личности необјашњава се без претпоставке духовног узрока који је производи, а тако исто и религијска свест захтева непосредну апсолутну зависност њену од Бога да би спасење духовне личности од релативне зависности њене од света било могуће Хартман вели, пре може допустити да врабац без Божије воље падне с крова, него што може допустити да се у мени јави икаква мисао без Божије воље. Психолошки доказ полази за свакога од искуства његове сопствене свести, али добија проширену емпиричку основу узимањем у обзир, да за сваког другог човека важи исти закључак, да се дакле целокупност људског духовног живота може узети за индуктивну основу доказа, Људском духовном животу придружује се животињски, који се креће у сличним формама и законима, док се на најнижим својим ступњевима не изједначи са душевним животом биљака. На послетку морају се још узети у обзир и свесна стања неорганских састојака и атома^ па ма како да су она ниска, тако да се на тај начин долази до става, да је сфера свести исто тако пространа као и сфера материје, да свуда материји као спољној страни света одговара свест као унутрашња страна. И на том се оснива идентитетно-филозофски доказ, који из нераздвојене заједнице јављања материје и свести закључује да је њихова подлога једна и иста, да су они у суштини једно. Идентитетно-филозофски доказ у религијској форми својој води до истог резултата: да би наше спасење од релативне зависности иомоћу апсолутне било