Источник

Бр. 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 509

могуће, морају објективна и субјективна зависност бити две прво дивергентне па затим конвергентне гране једног корена, морају бити две једна за другу везане стране једне и исте апсодутне зависности т. ј. мора постојати једна заједничка подлога материје и свести. Одредбе бића Божијег, које се на основу ова три доказа за егзистенцију Божију — идеалистичког, психолошког и идентитетнофилозофског — Д а ју извести, ове су. На основу идеалистичког доказа видели смо, да се актуелно стање света мора схватити као актуелна апсолутном вољом реализирана идеја а светски процес као промена апсолутне идеје реализирана апсолутном вољом. Апсолутна идеја мора се схватити као укупна целина многобројних парцијелних идеја (који престављају индивидуе вишег и нижег реда), које стоје у органској вези једна са другом. Она је један једноставан (ет е! пћеГ^Исћег) акт, који множину парцијелних идеја симулшано у себи обухвата. ГПто је прошло и што ће бити налази се ГтрИсИе у њој а само оно што је сад, чини експлицитни садржај њен, с тога она нема никаквих рефлексивних и дискурзивних састојака. Апсолутна идеја је потпуно интуитивна, само што се та њена интуитивност разликује од интуитивности нашег чулног опажања у томе, што она није чулне природе, што ван ње нема ничега, што би јој тек давало значај реалитета, што је њен идеални садржај непосредно сам реалитет. Како се промена идеје збива по чисто логичким законима, то се божанска идеја мора назвати апсолутно разумном, као таква она пада уједно са предикатом свемудрости, за који смо раније устврдили да припада бићу Божијем. Тако исто и воља Божија, којом он реализира апсолутну идеју своју, пада уједно са предикатом свемогућности, који је раније утвр^ен. Сад настаје нитање, да ли се божанска идеја има да сматра као свесна и да ли се према томе Бог може сматрати као самосвесно лично биће, као што то тврди теизам. Хартман то одриче, па како је ово његово учење о безличности и несвесности Божијој централни појам његове религије и целе филозофије (отуда и назив ове последње као филозофије Несвеснога), то ћемо се и ми овде на томе учењу Хартмановом подуже задржати. По Хартману идеалистички (као и идентитетно-филозофски) доказ не захтева претпоставку свесности божанске идеје, већ се тај захтев тек да поставити на основу психолошког доказа. Психолошки доказ наиме захтева да се Бог схвати као дух, да би могао бити подлога свесног духа човечијег, па пошто изгледа да се дух може вамислити само као свесан дух, то се на основу овог доказа закључује да Бог мора бити свесан дух. Међу тим пошто је Бог апсолутно а човек