Источник

Стр. 72

ИСТОЧНИК

Бр. 5.

извјесном смислу виша болест људска, и човјек истински здрав бива опет тек тада, када се у њему успостави права хармонија тијела и душе. Но тјело није само имовина човјекова, оно има и особиго значење за њега. Сав душевни живот темељи се на тој тјелесној основици и у тјелесвом организму налази он оруђе за своје објавл,ивање Сав душевни рад обавља се не сам за се, него у тијелу и кроз тијело. Његово објављивање налази се у зависности од пошљедњега. Тијело је неопходан орган духа. Одавде излази, да свака тјелесна поврједа повлачи за собом и поврједу снољашњег душевног објављивања Оно, што ми називамо душевном слабошћу, при којој се нарушава способност душевног објављивања, у суштини је тјелесна болест. Она је растројство тјелесног организма, ушљед чега страда и сам духовни живот. Кад струне каквог инструмента нијесу удешене, то ће и арија бити нетачна. Арија сама по себи остаје иста и свирач је може свирати сасвим тачно, али шта ће кад инструменат није удегиен. С тога гледишта треба да посматрамо и душевну оронулост у старости. Тјелесни организам отказује службу због чега се и дух наш објављује сасвим нејасно. Он се повлачи у сама себе, у свој скровити мир, и кроз тјело се објављује врло слабо. Сам по себи он није постао старијим, нити је ослабио. Све зависи од посредништва и објављивања његова у људском организму. Такво, дакле значење по библијском учењу, има тијело. То учење није спиритуалистичко. Оно признаје извјесну истину и том учењу, које даје потребно значење и материји. V. Но свакако оно признаје у човјеку и душу, која је у њему самосталан духовни принцип, а не проста функција тјелесних органа, у чему и лежи сроство његово с Богом и савез са Нзим. Тој тврдњи доводи нас и само посматрање. Човјек посматра предмете са двије стране: с једне спољашње, чулне, која се очитује у спољашности, а унутарњи свијет осјећаја и мисли, то је друга страна, која нас одводи у предјеле осјећаја, показујући нам свезу човјека са надчулним свијетом духа, чији је центар Бог. Учење о постојању душе је нужна претпоставка не само сваке религије, него и сваке моралности, шта више уопће сваког вишег духовног погледа на живот људски. Ако човјек нема душе, то нема душе ни у животу људском, нема душе ни у поезији, ни у икаквом вишем осјећању, ни у узајамном срдачном одношају, ни у моралној свијести и тежњи, на пошљетку нема ни живота у Богу и ради Бога. Према томе свијет би био као каково лијепо гробље. Но ми имамо непосредних доказа, да у нама постоји