Источник

Бр. 6.

источник

Стр. 89

Ријеч БоАја и њезина различита дјелатност. По њемачком Милан Иоповић, свештеник (Приједор). (Свршетак). С/еме је ријеч Божија. Свемогућство Божје је с чудноватом и скривеном снагом СЕтабдјело то сјеме. Снага се сама по себи клони и скрива од наших чула; али у својим дјеловањима и плодовима она се показује човјеку, ако се око и срце зауставн на зеленом посијаном пољу. Врло је згодна ова слика јеванђеоска о Исусу и о царству Божјем, коју смо примили као ријеч Божју, која с неба потиче! С невидл 3 ивом тајном, неисцрпивом снагом она је дошла с неба на земљу, са снагом да продре тако дубоко у душу као мач, да покаже пут мислима и да их просвијетли и да блаженим учини све, који у њу в/ерују! Ти не можеш видјети и иросудити, како она продире у душу, како у унутрашњости дјелује, образује и сгвара новог човјека; али у биће те снаге, у биће те њене дјелатности и величине ти не можеш посумњати; ако се осјећаш снагом Божјом просвијећен, обновљен и изнад себе самог уздигнут; ако те овдје везује света библијска ријеч, тамо усхићена пјесма, јавна хришћанска опомена и религиозна свечаност на овом мјесту, ако те овдје свеопшта судба, која сналази државе и народе, тамо дирљива судба твог сопственог живота опомиње, да Господа тражиш у нужди, или да Господу захвалиш у радости. Па као што је онда Исус Христос, кад је заиста ходио по земљи, сијао свето сјеме; тако се Спаситељ и сад у свако доба с истим благословом ириближује срцу, које жели да Му се приближи. Свагдје и увијек, у свима столећима, у свима земљама, међу свима народима, гдје божанско сјеме падне увијек је иста снага, иста неисцрпивост, и гдје та ријеч у њежним добрим срцима остаје, доноси исти плод у неувелом величанству и пуноћи! Али — жалосна је појава у овом земаљском свијету! Земља је различита. Које иаде крај иутаа, то су они који слушају, али ио том долази ђаво и узима ријеч из срца њихових, да не вјерују и да се не сиасу. Да, љубазни моји, још и дапас као и у првом добу хришћанства има несретника, чија су срца потонула у душевно зашљепљење. Они се јако не противљаху првим кушањима; они су толико пута у срцу потиснули боља буђења и мисли, толико су пута жртвовали дужност чувственој радости, толико су иута сагријешили тако, да су сада мртви за све што је добро, и непријемљиви за утиске науке Божије, опомињала она или позивала, молила или прнјетила: они наличе на ону тврду земљу, коју су путници мало по мало утрли. Ономе хрђавом и поквареном духу, кога свето писмо називље старјешином злих духова, они су својом кривњом мало по мало у канџе пали и тај дух невјерја, гријеха, непријатељства против Бога — он узима ријеч из срца њихова. Они слушају евангелије живота, и кадкад их чудноват узрок доведе у цркву; или се у току свога живота изненада виде опкољени од оних, који боље мисле, те висост и достојанство праве хришћанске побожности и врлине, које само спољашњост отшемењује и преображава, буди у њима чудно осјећање или их земаљски "губитак, који их буни у лакоумној паслади живота и у навикнутом миру, изиенада опомиње на озбиљну значајну ријеч светог писма, која није сасвим из њихове иамети ишчезла. Они су могли у тим тренутцима слугпати, могли су се сами собом посавјетовати, могли су срце чврстом озбиљном одлуком божанској милости отворити — сјеме јеванђелско и за њих се сије — али срце је утрта земља и без утиска, без ми-