Источник

Стр. 90

ИСТОЧНИК

Бр. 6.

цања плови глас Божји по површини непријемљивих душа; чудан се добар примјер заборавља, прије но што се у унутрашњОсти породи само тежња за сличношћу с њиме; помисао на Бога губи се, ишчезава крај привикнутих земаљских мисли они не долазе до носматрања себе самих, до осјећања покајања и милости, до доброг кретања њихове воље. Јер онај зао дух, коме су се они са својим начелима и мишљењима, са својим околностима и осјећајима продали и предали, у њиховој души тренутно буди друге, просте, наонаке и кажњиве мисли, с којим су се они једном одавно спријатељили, а које растерују ону мирну свету озбиљност, коју тражи ријеч Божја, ако треба у срце да продре и у земљи корјена ухвати. 0, нроклете тврдоће! Ето ту по човјечијем суђењу нема никакве помоћи, никаква спаса од оне страшне силе злога духа, никаква спаса од вјечне пропасти. Милости Божјој, љубазни моји, која сразмјерно више чини, него што ми молимо и разумијемо, с правим хришћанским повјррењем препоручимо такве зашљепљењаке, код којих изгледа да је нагпе напрезање и мука, наша човјечанска снага и вјештина изгубљена — препоручимо их бесконачној доброти онога, који ио безбро.јним, нама непознатим путевима са својим духом у срца продире, коме стоје на расположењу облаци небески, да пошаље и у чврсту, утрту земљу благи пљусак, који ће је умекшати! Па ко још није тако дубоко пао, ко јогн храбро стоји у борби са злом, нека се стара, да и даље стоји,. нек бјежи од оног дремежа душе, оног смртног, који затвара око и срце од благослова јевапђеља, нек му изиђе пред очи оно стање проклете тврдоће срца у своме цијелом жалосном облику. Али миј можемо бити вољни, да слушамо, али ипак да то нлодом не уроди. Чујте, љубазни моји, што Спаситељ даље каже: А које на камену гао су они, који кад чују с радости иримају ријеч, а кад дође вријеме кушања отпадну. Има иријемл>ивих срца, која радо примају утиске истине, која радо пријањају уз оно, што је право, свето и добро, и лако се распале и одушеве. Деде посматрајте их у храму Господњем — с каквом они радошћу примају ријеч, и каква молитва сјаји у њиховом оку! Посматрајте их у близини оних, који су заиста побожни и облагорођени — како они ту с вољном озбиљношћу слушају побожне разговоре и искрени савјет, како они за све што им се од срца рече, од срца дају своју похвалу, како су одлучени, да се са својом душом придруже достојном примјеру! Посматрајте их у нарочитим и дирљивим одношајима живота, на гробу рано преминулих другова, на олтару Исуса Христа, кад први пут примају свето причешће, кад улазе у одређени и нови круг дужности и послова: каква побожна озбиљност испуњава њахово цијело биће, какве се молитве и завјети из узбуђења душе дижу до престола Божјег. Човјек би мислио, да ствар Божја релагија и врлина ту налазе своје највруће пријатеље, своје најмарљивије, обожатеље, своје највјерније шљедбенике. Па ипак — само мало дана, само мало часова нрође — и они се опет иовраћају у жамор свјетски у навикнут круг, који их окружава; они ступају у животне одноглаје, гдје се баве послом, и гдје би ваљало дјелом и спагом посвједочити, што су себи самим и свезнајућем обећали. Боже, каква се промјена збила с истим људима! Како је сада хладно и мрачно у ономе срцу, у ком је била граница свјетлост истине с јасним зрацима, и које је било обузето ватреним одушевљењем! Како су свете одлуке заборављене и умрле! Како је срце препуњено земаљским мислима! То је то, што корјена немају! На један камен пало је сјеме, који је с мало земље покрит; оно убрзо