Источник

Бр. 9. и 10.

источник

Стр. 137

онијех, које је љубав и поштовање сакупила код одра Твог, и онијех, који су далеко одовуд, а на уста моја, Твог негдањег скромног ђака, изречена хвала и слава! Блажени владико! Вратио си нам се, рекох, опет, ал' не да будеш тамо на Дубовцу остављен и заборављен, него да будеш под оком свијех нас, Твојијех некадањијех ученика, Твоје духовне дјеце, који Тебе и гроб твој, као највећу светињу у аманет примају. Па као што си Ти радо посегао из даљине оном светом и тихом мјесту тамо, тако ће радо и свак од нас посегнути к њему, да се поклони пепелу Твом, цјелива хумак онај, што ће га крити, и помоли над њим Оцу небесном за покој душе свог некадањег доброг учитеља, а потоњег мудрог и ревног Архијереја Григорија. Слава Ти и вјечан спомен блажени владико!

Болест, смрт и погреб благоупокојенога АЕ. и Митрополита зворничко-тузланскога, господина Григорија Живковића. Смрт благоупокојенога митрополита дабро-босанекога Николаја Мандића, који је од можђане капље умро на Ријеци 20. јула 1907. г. тако је потресла блажене памети сада већ покојнога митронолита Григорија Живковића, да је смрт првога била од кобних и смртоносних пошљедица и по другога. Оба митрополита били су вршњаци по годинама, земљаци по крају у коме су се родили, припадници горњо-карловачке днјецезе, од бившег биоградског митрополита Петра Јовановића, потоњег епископа карловачког оба рукоположени, оба чланови конзисторије плашке, — еле од младости до старости познаници, другови и пријатељи већ што може бити боље. С тога кад су се одласком митрополита МанДића у Босну један од другог простором удаљили, то старо познанство и пријатељство, било је један од оних великих разлога, због којих се благоупокојени митрополит Живковић одлучио, да напусти благодати умировљеног професора и настојатеља манастира Гомирја, па да ступи у службу босанско-херцего • вачке српско православне цркве као потпредсједник сарајевске конзисторије и предестинирани митрополит зворничко-тузлански и тако да се опет нераздвојно до смрти састане са својим вијерним другом и с њиме заједнички дијели згоде и незгоде поглавара српске цркве у једном дугом низу критичнијих година боеанско херцеговачке цркве. С тога је по смрти митрополита Мандића овладало митрополитом Живковићем неко стално нерасположење и сјета. Осјећао се као да је усамљен, остављен од свијета и другова; предвиђао је нагло приближавање смрти своје а у томе га је увјерењу утврђивало опадање тјелесне сиаге и готово стална кад већа кад мања главобоља. Надао се да ће од исте болести као и друг а и рођени му брат, од капље умријети, с тога је настојао да му буду и његови приватни и службени послови у