Источник

Стр. 138

источник

Бр. 9. и 10.

потпуном реду, што је у осталом била његова ваздашња врлина. Кад би ма куда из Тузле полазио, све би тако уредио, и тако се опраштао с онима, који су га испраћали, као да се не ће више вратити. У кући својој као и у канцеларнји набављао је само оно, што је било неопходно нужно, од данас до сутра У таком душевном стању и нешто зар озбиљнијој слабости предпрошле зиме једном касно у вече наређивао је што је нужно за погреб, говорећи: »Мој синко, мора се умријети, а и године су ту«. У пошљедњој години живота осјетно му је тјелесна снага опала а неро у руци дрхтало; но у спољашњем изгледу готово се није опажала никаква промјена због стално доброг апетита. Жао му је било, што није био умировљен, кад је с покојним митрополитом Мандићем молио. Говорио је: »Док сам могао и имао вољу, радио сам; а кад човјек не може и кад изгуби вољу, треба да уступи мјесто другоме млађем.. . Имам ја даста родбине, па бих одлазио од једног до другог и тако бих прекраћивао вријеме«. Но и иоред таког душевног стања и нерасположења, за дивно чудо, душевна му снага ни најмање није малаксала управо била је непромијењена. С тога се за све како у својој епархији тако и у свијету до пошљедњег издаха врло живо интересирао и ни за један час није био равподушап у пословима и врплењу дужности и права својих. У епархијске сједнице долазио је и поред лијечничке забране — редовно и у сједницама је врло живо и с пажњом до краја у расправљању учествовао' те задивљавао чланове памћењем и својим разборитим суђењем и непомичним остајањем код одлука својих. Особито је волио сједнице црквенога суда. Пошљедњој сједници 20. јануара о. г. предсједавао је осјетно болестан и то у свом стану. Да је црквени суд волио има доказа; ал' за то је и црквени суд с њим једном душом дисао. У сједници великог црквеног Суда и великог Савјета због дугог њиховог трајања и слабости своје нерадо је одлазио. А и кад је одлазио у расправљању на тим сједницама био је врло уздржљив, па су то неки, који га нијесу познавали, рђаво тумачили. А међутим покојпик је то чинио из практичних обзира познавајући укус нашега свијета, па тамо, гдје он сам није био одговоран, није хтио кварити ничијега укуса а није се хтио по њему ни поводити, већ је био више-мање пасиван. У својој пак епархији, сасвим је обратно чинио свагђе гдје је то нашао за сходно. Дан прије тешке болести био је расположен па се није примјећивала на њем никаква необична промјена. У вече је преко свог обичаја подуже разговарао. Сутра дан, т. ј. 27. јануара (9. фебруара) уторак о. г. између 6 и 7 сати изјутра осјетио је наступ болести, па се пробудио, устао и звонио. — Изјавио је да га је »кап« ударила. Дошао је одмах љечник Др. Ристо Јеремић и предузео његу и лијечење. — Болесник се тужио да му лијева рука и нога трне. Говор му је био тежак и одебљао, а свијест је била потпуно нетакнута, тако, да је тога дана, у кревету лежећи, могао потписивати поштанске рецегшсе и владати лијевом руком. Заповидио је да му се из стола донесе »оно најгорње иисмо«. Донешено му је то писмо, које је било — тестамент, и које је заиста најгорње било. Предајући