Источник

ГОД, XXIII. СПРАЈЕРО, 15. ЈУМН 1909. БР. II.

источник ЗВАНИЧНИ ОРГАН ВЕЛИКОГ ЦРКВЕНОГ СУДА ЗА ДУХОВНЕ ПОТРЕБЕ.

Власништво и наклада: ВЕЛИКОГ ЦРКВЕНОГ СУДА

Одговорни уредник: синђел Др. СИМЕОН ПОПОВИЋ, професор-катихета вел. гимназије.

Епархијски црквени суд у Бањој Луци. Број 335/351 ех 1909. Пречаснот свештенству српско православне епархије бањалучке и бихаЂке. Многи свештеници у званичном дописивању између себе, а тако и у извјештајима и иоднесцима својим, управљеним на претпостављене власти пишу тоном и начином, који званичној преписци никако не приличи. У дописима од једног парохијског звања другоме чеето се злоупотребљава званична корешподенција, те се уносе вријеђања и личне зађевице, и ако им баш ту никако мјеста не смије бити. Тако исто у пријавама или тужбама — у мјесто да се наведе и докаже само оно, чиме се тужени терети и окривљује — уносе се исмијавања, личне грдње и нападаји на част туженога, што тужитељу никако у прилог, већ баш на штету иде. Поред тога многи се у својој нренагљености толико забораве, да се према својим претпостављеним властима изражавају ријечима увредљивим, па чак и изразама срдите и немоћне пријетње. А пошто начин писања и изражавања у званичним дописима и извјештајима мора увијек бити озбиљан и уљудан, достојан духовних лица и духовних звања, и сходан писменом опћењу образованих људи, то се ушљед тога обавјешћује пречасно свештенство, да ће у будуће сваки онај, који неориличним тоном било претпостављеним властима, било равним звањима писао буде, који у пријавама и тужбаиа својим у личне грдње пада, и у опће који се непристојним изразима служи,