Источник

Вр. 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 159

да патријарх Арсеније, набројивши скоро све недостатке и мане у брачном животу наишх предака у оним крајевима, пи једном речју не спомиње незаконите разводе, о којима говоре, као штј видесмо многе законске исправе наше од првих Немањића, па све тако рећи до наших дана. — А у оним крајевима догађало се често, као и по свима другим крајевима нашим, да су .људи, који су отерали своје законите жене, или их оне сзмовољно оставиле, не само живели са другим женама у конкубинату, него су их шта више и свештеници венчавали, па се тако у народу постепено стварало уверење о тобожњој законитости тих незаконитих брачних веза, те је такових случајева све више и више бивало; па зато патријарах и прети таковим свештеницима не само тешким батинама и плодом, него и одлучењем од цркве и одузимањем права на вршење свештеничке службе... Осим самога текста, и наведених историјских података, упућује нас на таково тумачење још и та околност, 1 ) што за буквално тумачење тога места немамо баш никакова ослонца. По Црногорском Законику св. Петра, од 18. октобра 1798. г.' смашран је као насилни убица сваки онај џрестуиник, који узме жену иоред жива мужа или отме девојку; па је протериван из земље као безаконик, а имање му је конфисковано и дељено. 2 ) — Ну, и данашње правосуђе има још често пута посла са таковим и сличним поступцима, те се на те случајеве примењују доста строги прописи Казнених Законика; али много више случајева, што знам из властитог опажања и слушања, остдне данас неопажено од судских власта, те многи и многи самс.вољно растављени супрузи живе са другима у конкубинату, који се тако рећи ^аске толерира, јер се казнени поступак против такових брачних веза скоро никада ех оИо не подиже, него увек само на пријаву какове заинтересоване страее — обично остављеног мужа или жене и њихових рођака. 3 ) Тако је бар кид нас у Аустро-Угарској, која је некад, као што ћемо видети, многе наше људе и жене, за такав преступак, мачем дала посећи, или бар на тешке работе у рудницима осу^ивала... г ) Г. А. С. Јовановић, у својим: Приносцима за историју старог српског права (Београд 1900. р. 88) схватио је то место буквално и наводи га као доказ својој тврдњи, да се је под Турцима у народу нашем онет почело појавл>ива г ги двоженство — та тобожља „стара наша навада „Неманићског доба (Пп(1. р. 87.)". 2 ) 11>1(3ет р. 88. 3 ) Г. А. С. Јовановић спомиње такав један случај у Србији из 1899. г. Он вели: ;; У прошлој „години одвео је Милинку жену Илије Срећковића из Кормана, Л!ука Ђорђевић из Љуптена (у алек„синачкој Морави), и са њом невенчано живео у својој к_ући, кво сх законим другом. По тужби мужа, „кажњени су пресудом Апелацијоног Суда од 9. нов. 1899. г. бр. 4013 (применом одредаба §§ 197. „и 203. Казн. Законика) ватвором, она од 6, а он од 12 месеца (11)1(1ет р, 84.)".