Источник

Бр. 11.

источник

Стр. 161

веича с неком другом женском, која је била лепша од прве, па му се за то свидела и прву је напустио. Патријарах је на то одговорио султану, да то не може ^чинити, јер је противно законима православне хришћанске цркве... А султан се на то силно разгњеви; те кад патријарах и поред свих претња, не хтеде тај незаконити брак благословити, заповеди султан да му одсеку седу браду и свргну га с патријарашког престола. 1 ) — Такових је случајева могло прилично бити и по нашим крајевима, под управом бесних паша, ага и бегова, и ако су султани у својим бератима, што их издаваху патријарсима и епископима нашим, као што смо видели, забрањивали свима и свакоме, осим патријарха и епископа, мешати се у брачне послове православног српског народа... Ну, поред свега тога, неоспорна је истина, да су наши патријарси и епископи, како у доба наше самосталности, тако и касније за турскога ропства, све до фанариотске најезде међу нас, врло ригористички поступали при разводу брака и дозвољавали га само у изнимним врло важним случајевима — за ноторну прељубу. — Другог разлога за развод брака, као да није наше старо црквено правосуђе признавало и допуштало све до XVIII. века, осим можда по каткад у нарочитим случајевима, под притиском тешких социјалних околности. Тако н. пр. у цариградској патријаршији, по неки мужеви и жене, да што пре и сигурније дођу до развода брака, који се у старија времепа и тамо врло тешко давао, претили су, да ће прећи у Мухамеданство ; 2 ) па је лахко могуће, да је и код нас такових случајева било, који су често пута убрзали и омогућили развод брака. 3 ) А касније, када ]е црквена дисциплина, услед великих ратова и непрестане сеобе, у пећској патријаршији, силно пала, даван је развод брака, под утецајем фанариотства, често пута врло лако — за добар новац; па, шта више, по каткад приграбише то право и ненадлежни фактори, као шго су окружне проте, егзарси, те и сами прости свештеница, као што ћемо касније показати.

*) В. у Христ1ан. Чте *«1н) од 1862. ч. I. р. 615. цит. проФ. И. Бердникова, у делу: Осаовнмл начала церковнога права православнои церкви, Казанв 190'2. р. 132 —133.

2 ) ЛеонтБевсв, — Востокте., Росс1н и Славд^ство, Москва 1885 II р. 77.

3 ) У прва доба, из разних обзира, дозвољавала је православна црква чак и то, да се Хришћанке удају за Турке, који су иоред њих имали мпого и других жена. Познати су нам случајеви са ћеркама кнеза Лазара и Ђурђа ЈВранковића; а бивало је тога врло много по целом Балканском Полуострву, док 1]од крај XVII. века.није један цариградски иагријарах одредио, да свака она, која хоће да се за Турчина уда мора напустити и хришћанство, ге се и тај обичај прекратио (види у Шсап^, — Шн1:01ге с!е Ге&Изе Сггесдае, Ап181ег(1ат 1710., р. 314—316). — Турци су, шта више, својим женама, које беху Хришћанке, дозвољавали потпуну религиозну слободу: да иду у цркву, да држе пост и т. д , те чак и то, да пусте у кућу и ког сгаријег свештеника свога (Леонгвевтв, ШДет II. р. 279.).