Источник

источник

Стр. 265

нагтшх Конзисторија, из друге половине осамнаестога века, који су се односили на тужбе због незаконито склопљених бракова и на молбе за развод брака, јер ће нам они дати прилично нових података, за тачније, потпуније и јасније решење питања о т. зв. бигамији и полигамији код наших предака. Бивало је случајева, да је по неки свештеник, у незнању, венчао за другога удату жену, која је оставила свога првог мужа, а бивало је то и са знањем — за извесну награду. Такав један случај расправљао је 10. фебруара 1759. г. у Пакрацу игуман реметски Атанасије Исаијевић, као председник Конзисторије зл „8е(Из уасапНае", са „сосб з;атели", и ослободио је од оптужбе попа Филипа Кундаковића из Криваје, што је у не знању венчао удату жену за другога. Ствар је у овоме била: млада је дошла из Малих Зденаца у његово село, обукла на себе девојачко руво и променула име, те годину дана чувала овце неком Станку Вујићу. Ту се загледа у њу неки момак и поп их венча, Мало после тога дође по њу њен први муж и одведе је собом. Парох се бранио и тиме, што је по обичају известио о томе администратора енархије Вићентија Јовановића-Видака и платио му венчаницу, која иде епископу, а себи је за венчање узео дукат глобе, „јер је такав обичај у овој земљи, да се толико од девојке самодошлице узима". 12. септембра 1767. г. решила је Епархијска Конзисторија Пакрачка једну бракоразводну парницу у духу римокатоличке цркве. А на име: У Градишкој Регименти, у једном селу, живела је нека стрина са својим синовцем у забрањеном одношају, поред жива мужа ; ради тога осудила |у је регимента на годину дана затвора, а била је већ и пре једном затворена од компаније због тога, што је још као девојка одбегла за једнога свога рођака, с којим се није могла венчати. Сад је муж потегао бракоразводну парницу и Конзисторија је у два маха покушала мирити их, али ти покушаји остадоше без успеха. Стога их Конзисторнја растави „од стола и постеље", с напоменом, да ако кадгод усхтеју опет заједно живети — имају ту своју намеру претходно Конзисторији пријавити, да им даде благослов за наставак брачнога живота. 1769. г. јула 7. писао је костајничко-зринопољски и северински владика Јосиф Стојановић своме егзарху у Северин (код Веловара), да је неком Јаћиму из Даутана дао допуштење: ,,с' рлзсВждеше/ит* (гСнодалнмлп*, да может г к женитисл; оелче он8 прк8 жен$ дл рднитк и одсса преко свсга скога живота". И Јаћим је на основу тога венчан са другом женом и с њом многу децу изродио, али је своју прву жену