Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 285

располажу и привезују једног уз другог и који су се увјерили, да се они с потпуним повјерењем и искреношћу могу измјењивати мислима, чувствима, савјетима, да се у свима тешким околностима, могу ослонити један на другог. Потреба друговања дубоко је усађена у нашој природи. Свакоме је од нас досадно, ако нема кога, да измијени с њим мисли, осјећаје, ако нема с ким да подијели радост и жалост, ако нема никога, пред ким би исказао искрено своју сумњу у што, од кога би тражио савјета, у опће ако нема бића, пред којим би могао открити душу своју искрено. Најближе задовољење потреби друговања налазимо ми у породици. Отуда разговор: »Три су друга: отац, мати, и вјерна жена«. Но од породичних другова народна мудрост одаје првенство матери: Нема ти без матере добра свијету — вели српска пословица. — Жена је ради савјета, тетка ради поздрава, а нема ништа милијега од рођене матере. — Дању је она моја заштитница, а ноћу богомољка. — Млада жена плаче до росе јутрење, сестрица до златна прстена, мати довијека«. Појмљиво је зашто се мати поштује више него остали чланови породице и сродника најпоузданијим другом. Задатак свезе између матере и дјеце одређен је још до рођења пошљедње: она их кроз 9 мјесеци носи под својим срцем, а затим још док не угледају свјетло Божје ватрено прима к срцу све, што их очекује у животу. Даље, ми обично понајвише цијенимо то, што тешком муком стечемо: па како да мати не воли оно биће, к0 1 е ЈУ Ј е стало не малих трудова и болести за вријеме ношења и рођења? Вријеме васпитања дјеце још боље зближује с њима матер. Она су непрестано њој на очима, па се зато привикну на матер више него на оца, који се удаљује од куће због опћинских и господарствених послова. Исто тако и мати, научи се на дјецу сасвим природно више од оца, јер ју она непрестано окружују и чије задовољство има она више прилику да види, него отац Но потреба друговања не може се увијек задовољити у кругу породичном и сродничком. Искуство показује, да привезаност к оцу, матери, браћи, сестрама, која је с почетка јака, течајем времена ослаби због разних узрока, на примјер, због женитбе, због васпитања и образовања, које често подиже младића изнад његове обитељи тако, да међу њима остаје врло мало заједничкога. Зато се и вели често: »Материно је срце у дјеци, а дјечије у камену«. Има много више таких матера, које до краја живота, љубе своје дијете много ватреније, него што има дјеце, која би матери узвраћала сличну, постојану љубав. Пређашња њихова њежност ирема матери замјењује се већим дијелом уважењем, поштовањем, учтивошћу. То је још добро; али, зар не читамо често, да многи син, љубимац матирин, који ју је поштовао док је био дијете, одговара равнодушношћу, хладноћом и шта више суровошћу на жарка ласкања материна, с којом се иза дужег времена састане? Нема сумње, да се таки одношаји дјеце према матери никако не могу оправдати. Но с друге стране, не можемо не признати, да је друговање, по самој битности својој, такова потреба, за коју, да се задовољи, тражи се сродство душа, морална сагласност, која не зависи од тјелеснога сродства и зближује људе туђе и удаљене 1едне од других по спољашњем одношају и положају. Историја нам износи неколико поучних примјера такога зближења. Ми се не задржавамо на примјерима друговања у свијету незнабошком, на онима, који су прослављени поезијом и митологијом, Оресту и Пиладу, Кастору и Полуксу и других; ми ћемо се ограничити на примјерима из свете и црквене историје. Ко не зна за друговање Јонатаново и Давидово? Један је био царски син, други —