Источник

Стр. 8

псточник

Бр. 1.

тежњама човјечјега духа — у неограниченом. бесконачном. Показујући непотпуност ограниченога и узвисујући човјека над њим, тежња к бесконачному, у суштини вуче човјека к животу и раду вишем и потпунијем него што је онај у његовој спољашњој природи, — вуче га к вишој самосталности и наслади вишим благом, к остварењу идеала, указанога Творцем. У томе је тзитивна страна његова. Но пошто је тежња к бесконачному, по свом карактеру, тежња ономе, ' што је још недостигнуто, оно мора имати за човјечју свијест и негатиивну страну. Негативну страну сваке незадовољеле потребе осјећа човјек, као недостатак или страдање; по томе, незадовољење и тежња к бесконачному може се схватити, не иначе, већ као недостатак или губитак. У колико се тежња к бесконачному јавља дентралном у животу човјека, која испуњује све његове способности и обухвата све његово суштаство, у толико се негативна страна његова мора схватити као недостатак цијеле наше природе свега живота, свега суштаства. На том ступњу развића, када у човјечјој свијести негативна страна тежње к бесконачному избија, као недостатак дијеле природе или стварни губитак, — саму бесконачну тежњу сазнаје сад човјек неизбјежно већ с друге стране: оно се појављује у свијести као тежња да уништи, одстарани откривену негативну страну и исиуни опажени недостатак своје природе. Међутим свијест, која се узвисила над властитом ограничености људском и ограничености, несавршенством њему сличних људи, неминовно представља човјеку сву немогућност да властитим својим силама одстрани недостатак природе и замијени губитак савршенства тијем, што може владати над бићима, премда и личним али ограниченим, коначним. Ипак, свијест човјекова, подстакнута и руковођена неодољивом тежњом његовом к бесконачному и неограниченому, не може се зауставити на самој свијести о тој немогућности: (по закону контраста) за њу је овдје врло близу и лак пријелаз к позитивному иризнању бесконачнога биЛа, неограниченога личнога Суштасшва , које стоји својом неограниченошћу у противности са ограниченим личним суштаствима, те које је према томе способно, да уништи страдајућу страну и испуни собом недостатке ограниченога и несавршенога створења. А како се брзо зачела у глави човјека мисао о неограниченој безусловној Личности, вуче она неизоставно и неопходно за собом и мисао о могућности и сходности стварнога савеза, тијеснога међусобмога одношаја с бесконачним Суштаством, имајући у виду, да ће се уз помоћ Његову, попунити његово несавршенство. И ето је већ готово земљиште за религију од стране самосвјеснога субјекта. Главним импулзом за то служи, као што видимо, основна тежња човјека к бесконачному, а садржајем — жеља ограничене личности (човјечје) да у оићењу с Богом — неограниченом Личношћу нађе средства и помоћ к побједи над властитим несавршенствима, к испуњењу својих недостатака, к бољему и више ширему животу, него што је тај живот могућ уз те неДОСТатке И ОГранИЧеНОСТ. (Настаеи^е се). Преглед црквено-школског и просвјетног Љивота. У нашој цркви. Повратио се. У недјељу 3. о. м. повратило се Његово Високопреосвешт. АЕ. и Митрополит господин Евгеније из Беча, свршивши ондје с депутацијом,