Источник

источник

Стр. 7

дух живота у лице твари и одразивши у њој Свој образ, тијем самим створио ју је сличном Себи Самом, т. ј. разумном и слободном личоости, и битни, непромјенљиви углов њезин, као личности. т. ј. самосвијест, поставио је у нераскидљиву свезу са свјесном стварном тежњом к Њему. као највишој личности. Отуда слиједи сасвим логички то, да је лична самосвијесш човјека тијесно сиојена са свијес.ти његовпм о личном Богц или религијозном свијести. По томе, религијозна свијест јест увијек стална својина самосвијести човјекове, т. ј. свијести његове о себи као личности, и главни услов ријешења свога личнога бића и свега свјетскога живота. Отуда већ од почетка инстинктивна и тамна тежња к Творцу свакога човјека, према мјери развића његове личне самосвијести, постепено прелази у свјесну тежњу човјека к стварному опћењу с Богом, који реално постоји, заодијева се у више или мање јасне облике представа и појмова и постаје основом и извором већ свјеснога религијознога одношаја или савеза човјека с личним Божаством. Говорећи то, ми разумијемо, заиста палога човјека, с природом, помраченом и гријехом повријеђеном. ГГослије пада првих људи, који су се наслађивали већ блиским и тијесним опћењем с њима истинитога Бога, духовна је природа човјекова сачувала то, што је у њој било сједињено са образом Божјим, — основну тежњу за опћење с Богом, неразлучну с процесом човјечје самосвијести. И та коренита тежња Богу сличне твари и по њеном падању није престала бити основом религије. — религијозне свијести и личне самосвијести човјекове. Појавивши се у човјеку, најпре, као тамна, непојмљива тежња. жеђа за опћење с Богом разјашњава се и раскрива се, затим, у личној свијести коначнога суштаства у главним својим моментима приближно таким начином. Лична самосвијест почиње отуда^ што субјект разликује себе мало по мало од не — себе, од онога, што га окружује. од видљивих предмета, од свега спољашњега свијета, разумне и неразумне природе. А тек што позна разлику између себе и свега спољашњега у одношају према себи и тек што узмогне поставити себе објектом своје свијести, посматрати Себе као страни предмет, тијем се он већ фактички некако узвисује над самим собом и фактички постаје личногпћу. Узвисујући се над самим собом и у неком смислу —• над својом природом, он неопходно примјећује и ограниченост њезину, коначност самога себе и осјећа ту коначност и ограниченост у смислу коначности спољашњега свијета, властите ограничености и ограничености или коначности уопће. 1 ) У процесу, дакле, самосвијести, човјек већ у самој ствари надмашује своју ограниченост и коначност и јавно показује актуалну тежњу к безграничному, к бесконачному. Та тежња к бесконачному, која је својствена само човјеку и која га одликује од све неразумне природе, и условљује собом сами процес самосвијести, саму личност човјечју. Ограничени субјект и ограниченост своју и индивидуалну личност своју и потврђује баш тежњом к бесконачному. Та тежња, дакле, јест средиште у свјесном животу човјекову, које истиче из суштаства његове духовне природе, и која обухваћа собом све остале моменте и дјела личности Условљавајући их собом, оно, по идеји, треба да их као допуњује собом, као средишно, и да их управља онамо, куда само води човјека. А правац је његов појмљив и очевидан: он показује пут и вуче по њему самосвјесни субјект к нечему вишему у његовом ограниченом суштасгву и свега ограниченога свијета, побуђује да тражи задовољштине себи и у свези с њим — свима другим Ј ) 0. РДеШегег, Заа "\?е8еп 4. КеИ§1оп, Бе1р21§ 1869. Вс1. 1. АМћ. 1,. с. 2.