Источник

источник

Стр. 99

Нијесам наваљивао дрвље, а још мање камење, како то о. Бонифације тврди; да његове наводе оборим. Није ми било нужде то чинити. Ја сам само толико хтио постићи, да г. писац увиди, да се у изразима својим о православиој цркви и свештенству — пребацио. И то сам постигао. Јер је часни фра Бонифације у свом одговору лојално признао, да »својим цисањем о хришћанима није намјеравао вријеђати православно свештенство као таково«. Признао је, да је »употребио доста оштре изразе«. Дакле такве изразе, који вријеђају, или бар могу да вријеђају, нарочито кад су, као и у његовој расправи тенденцијозно употребљеви. Јер да је онака карактеристика наша тенденцијозна, то тек ни часни господин писац неће порећи. Пошто је пак г. писац све ово признао, не бих имао ништа више рећи, до ли да оно дрвље и камење, и моја тобожња >подметања« и »подвале«, којима сам као најмањи међу браћом својом, покушао, да замјерим на онаком начину писања часнога фра Бонифација, нијесу никакве нове мисли, јер оно, што сам ја у мом одговору рекао, »речено је у јавности Бог зна колико пута у сто варијација«. Ову је задњу реченицу додуше о. Бонифације за оправдање својих навода у свом одговору написао, али ја га молим, да ми не замјери, што се с његовим сопственим ријечима послужујем за оправдање мојих навода. Као човјек, који се књигом бави знаће, да сам ту његову реченицу с разлогом употребио, при чему принуђен сам признати, да и он збиља има право, кад вели, да су оно што је он о нама написао досад мпого пута рекли у сто варијација — противници православне цркве. Не вриједи дакле, да полемишемо. И доиста жалим, што је г. писац нових пет стубаца наиисао да докаже све оно, што је у првобитном чланку свом за нас рекао, а чиме нас ни у сну не мисли вријеђати! Сад би требало да ја напишем десет стубаца да побијем његове наводе,... а крај свега био би тај, да нити бих ја њега убиједио, нити он мене. Јесам ли довољно озбиљан кад тврдим што-шта, што г. Бонифације сматра историјском неистином (нпр оно језуитско начело) — о томе би се дало говорити, али покушаћу, да умирим своју савјест ради свих оних историјских и стварних »неистина«, које сам читајући књиге староставне и слушајући мудре ријечи паметних људи — написао. И напошљетку још ово. Г. Бонифације ми вели, да сам добио »доличан« одговор и од „Угћћовпе". У том одговору између осталога пише, како сам ја на свој, мени својствен (или »Источнику« својствен, или у опште правосл. срп. свештенику својствен ? ?) начин изнио множину клевета и шта ја знам чега. Ако је то доличан одговор, онда не вриједи ни ријечи више трошити. Тај одговорчић сматрам само шаљивом поруком, тим прије, што ме упућује, да своје мишљење и назоре о римокатоличкој цркви црпим из римокатоличких ауктора а не из протестантских. Нека је знано сваком, да ја своје мишљење о римокатоличкој цркви црпим из православне догматике и осталих православних богословских дисциплина, а очитујем их на начин, какви ми је Бог дао, без обзира оће ли се тај начин свидити оном с ким посла имам. Завршујем. Али ако је по вољи, стојим на биљези. И дотле и свагда од Бога вам здравље часни о. Бонифације. — Ћм. —анк.