Источник

Стр. 100

ИСТОЧНИК

Бр. 7.

Немогућност религије без представе о личном Богу. (Наставак.) IV. Појам о Божанству, као личном, вјечном и правосудном Суштаству, јест основ и средиште сваке позитивне религије. Као живи процес, који се свршује у човјеку, религија представља по себи састављену психичку појаву и обухвата собом цијелога човјека, сву његову душу, све његове моћи и функције. Она је органички спој уједно и живо цијело радова срца, ума и воље, тих вигиих способности човјекових, које својом појавом оОразују потпуни живот морално-разумне лнчности. А зато и јесу састављени посебним елементима сложенога религиознога процеса, појаве или дјеловања човјечјега духа у сфери означених способности срца, ума и воље. Нема такове религије, гдје не би били елементи осјећаја, или интелигенције и морала; свуда, гдје се јавља религија не као пусти мртви звук, већ као живи, душевни нроцес, постоје и сва та три елемента, који се развијају у најтјешњој свези један с другим. Нувство, посматрање (оу.но^-бшг) и самоодређење к практичком моралу у религијозном процесу или у религији, обусловљавају и претпостављају један другог, и један без другог не могу опстојати. Спајајући се органички међу собом, они заједнички образују цио религијозни живот човјеков и, посебно, његову првобитну религијозност, побожност. Коријен ове пошљедње јест у — чувству; но чувство је то зато, да може бити религијозним и послужити као силни импулз к моралному раду, треба му моћ посматрања, јер је тај елеменат главно, и одређује сиецифички карактер свакога чувства. Свако је чувство за човјечју свијест прије свега слабо или јако, дуже или врло кратко осјећање задовољства или незадовољства, угодности или неугодности, и без моћи мишљења остало би оно за субјек увијек само таковим, строго и тачно неодређеним осјећајем. Одређенији карактер, који даје право разликовати једно чувство од другога са стране његовог унутрашњег достојанства, може дати чувству само извјесно знање о његову зачетнику, о објективном његовом узроку. А то исто треба рећи и за религијозно чувство. Да би га могли окарактерисати као религијозно чувство, уз то као истинито, достојно, које упливише на цио живот човјечји, потребно је неизоставно имати ма какво знање о највишем објекту религијознога чувства. Треба претпоставити, у крајњем случају, да Он постоји и да је несравњено виши и савршенији од ограничене личносги, у којој се под његовим непосредним упливом буди религијозно чувство А таково неопходно знање или представу о бићу и својству овога објекта можемо добити из чувства, које производи само Божанство дјеловањем својим на дух човјеков. Разум или посматрање тога првобитнога чувства и ствара ону представу о Божансгву, као вишој личности, које служи неопходним критеријем за специфичко одређење религијознога чувства са стране својства. достојанства и истинитости његова садржаја и ради разликовања његова од сваког другог осјећаја. У противном случају, како ћемо разликовати религијозно чувство, н. пр. од естетичкога или шта више од простих животињских емоција. и гдје ћемо наћи несумњиви критериј за то? Та сваки врло добро зна, да он не може бити сила и интензивност осјећаја, јер вишу интензивност имају више ниже животињске тежње, осјећаји и емоције, него узвишени осјећаји. А како ћемо опда