Источник

ШСтр. 132

И С Т 0 Ч Н 1ГК

Бр. 9.

негда велики грчки философ Платон и својим ријечима изразио је он тачан поглед на молитву, као на средство за очћење с Божанством или боговима. Сличан појам о молитви имали су и сви древни народи, који су исповиједали ма какву религију. Молити се и бити кроз то у опћењу са својим богом ради ове или оне цијељи — то је појмљива и јасна девиза свакога незнабошца, који се моли. Молећи се Божанству и исказујући своју молитву сад у безбројним ријечима импровизованих и неносреднпх од пуноће религијозпога чувства, сад формулом одавно научене молитве, сад овим или оним покретом, дјелом и цијелим обредом, — и онај, који се моли, јаспо показује своју нскрену жељу да се кроз молитву приближи божанској личности, коју представља у овом или оном облику, да ступи с њом у ближи одношај, да излије пред њом у том блиском одпошају своју душу, да се открије скроз, искаже своју невољу, страдања, просте осјећаје и т. д. Једном ријечи, молитва за древнога човјека бјеше не само средством за оивење с боговима , већ и као продуљеним чпном самога оиКења с Божанством , интимном бесједом с њим. У тој молитвеној бесједм, по вјери онога који се моли, стварно је учествовало и Божанство, слушајући човјека и дајући му или му обећавајући ова или она блага. Овдје треба примјетити, да је молећи незнабожац варварских епоха, тежећи да дође кроз молитву у опћење с божапском личности, тежио томе опћењу не толико ради самога опћења с божанском, колико ради својих личних цијељи, које се у већини случајева тичу само његове земаљске среће. Истина, касније, кад је и незнабожачка религијозна свијест стала примјетно напредовати у своме развићу, молитва и молитвепо опћење с Богом постало је већ средством моралнога савршенства, које су разни народи и људи без сумње схваћали различно. Тим пе маЕве, у једном и другом случају остаје несумљиви факт, да људи, који се моле, представљају себи Божанство разумном личности и непрестано теже, ради својих цијељи, к стварному опћењу или савезу с њом. Човјек који се моли увијек је, колико нам је познато из историјских дата, замишљао Онога, с ким је мислио ступити у молитвено опћење, таким суштаством, које би било способно да чује његову ријеч, схвати унутрашње покрете његове душе и оцијени његове осјећаје, молбе и намјере. Ои је представљао то суштаство толико разумним, добрим и свемогућим, да се ни мало није устезао да стави у зависност од Њега сав свој живот и живот и срећу блиских њему људи. Отуда безбројне ирозбе човјека, обраћене Божанству у виду молитава, за храну себи и своме потомству, за богатство, заштиту од непријатеља, за кишу, плодан усјев, за успјех у свима својим дјелима и т. д. Такове прозбе, упоредо са изразом религијозних осјећаја страхопоштовања, поштења, смјерности, благодарности и т. д., јесу главни предмет молитава некултурних племена па и код цивилизоваиих иарода, који стално вјероваху и вјерују у лично Божанство. А да би што јасније видјели тежњу и дивљих људи за реално опћење с боговима личнима, који им могу указати разпа доброчинства, наведимо неколико примјера. Историја религија врло је богата у томе. Ево кратких молитава дивљака и полудивљака: „Велики Кваг^тце, сачувај ми живот, избави од болести, помози ми да познам непријатеља и да га се не бојим, дај ми да га нађем гдје спава и убијем многе пепријатеље"... „0, велики Душе на небу, смилуј се мојој дјеци и мојој жени! Не дај, да ме морају оплакивати! Дај ми срећу у томе дјелу, да могу убити мога пепријатеља и донијети кући знаке побједе мојој милој