Источник

Стр 152

источник

Бр. 10.

мало по мало слика распетог Спаситеља свугдје гдје су хришћани становали. У шестом стољећу биле су слике распећа Христова у употреби у Њемачкој и Француској, и Трулски сабор од године 692. препоручује у мјесто слике Христове у облику јањета далеко приличну слику Спаситељеву у човјечијем облику. С почетка је попрсје спојено било с крстом и оно се налазило час горе час доље час у средини крста. Цио тјелесни лик појављује се код најстаријих слика увијек обучен, јер су се устручавали голе фигуре. Ипак наскоро за тим престављали су Христа гола опасана око бедара убрусом. Што се тиче израза којег имају слике распећа Христова, то се може од најстаријих времена опазити двоструки правац. Једни пре стављају Христакао идејал човјечје љепоте, као што псалмопјевац у псалму 14, Месију описује, и с тога га преставља с лијепим тјелесним обликом и с изразом највишег величанства. — Дру™ напротив помишљали су на више тужну слику болног Месије, као што га онисује пророк Исаија. Код њих се Христос приказује као човјек од болова. Дакако ови пошљедни нијесу заборавили, да је овај који је најјадНији међу људима, уједно и Бог. С тога ми налазимо поред све различитости ииак заједнички тип, који је у току времена традиционалан постао. Идеја, која служи за основ томе заједничкоме типу, јесте идеја сина Божијег, која налази свог израза у мјешавини љепоте и понижења, достојанства и немоћи, озбиљности и благости. Врло је старог поријетка и представљање Христа као побједоносног краља, који на крсту не пати, већ влада. Много старије од слике распећа Христова јесте приказивање простог крста без Христа. Такав крст нашао се је у грлду Помпеји, који је као што је познато, у првом вијеку по Христу засут вулканом Везувом. Исти се налазио у гробовима мученика, као и на новцима и посуђу, које је потицало по свој прилици из другог вијека. У вријеме Терпулијаново био је крст свуда распрострт. Тек кад се је онај сјајни крст на небу показао, који је навјестио Константину побједу над Максенцијем, могла се видјети слика крста Христова и у црквама и палатама, на новцима на посуђу, на улицама, и на брдима. Тек сад постао је крст побједоносни знак, који }е ишао пред војском као застава, и с којим су римски цареви китили круну и порфиру. На црквеним исправама налази се крст као знак поткријепљења. Отуда је потекао обичај, да они који не знају своје име потписати, мећу мјесто потписа крст, те на тај начин, очитују, да се слажу са садржајем дотичног списа. Већ у четвртом столећу посто је обичај, да се носе метални често скупоцјени крстови о врату људи и жене носе крст да и на тај начин сјете предмета своје љубави, и да се ставе под заштиту распетог. Старије од слике распећа Христова јесте знак крста, с којим се знаменујемо прије и послије молитве кад устајемо и кад лијежемо, у опасности и искушењу. Тај обичај, да се прекрстимо, тако је стар, да нећемо погријешити, ако га припишемо добу апостолскоме. Већ Тертулијан у трећем стољећу каже: „При уласку и изласку, при облачењу, кад идеио у куиатило, кад сједамо за сто и устајемо од стола, и идемо спавати, код сваког посла треба да се прекрстимо. Ако запитате од куд су ти обичаји постали, морам вам казати, да у светоме писму нема никакве заповједи о томе. Али за то имадемо да захвалимо светом предању. Црква се служила тим знаком од почетка код богослужења, код сваког посвећења и благослова. Из тог излази, да је зпаменовање знаком крста један од најстаријих и вајдостојнијих обичаја, које хришћанство познаје Па ипак колико их