Источник

Бр. 10.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 151

свједочанству најстаријих црквених отаца, а њихово свједочанство с тиме се поткрепљује што се така форма крста налазила на старим новцима римских царева, на старом посуђу и чирјацима и у старим књигама. Па како је висок био крст Христов? По ријечима старих писаца, били су крстови, које су стари народи употребљавали за вјешање злочинаца у ошите врло ниски, тако, да је опасност пријетила, да ће тјелеса распетих дивље животиње доље свући и појести С тога је вјероватно, да крст Христов није био нарочито висок. Како би га иначе могао носити Спаситељ на Голготу, који је био ослабио од смртне борбе на маслиновој гори и од ужасног шибања и трнова вијенца, и премда је Симен Киринејски приморан био помоћи му. Сам чин распињања вршен је овако: Полагали су крст на земљу а по њему одозго осуђеника, којег би за тим прикивали клинцима или везама везали, онда би војници уздизали крст на ивицу јаме, коју би најприје ископали, у коју би крст забадали. Изнад ивице јаме издигли би крст и онда пустили би га, да пагло пане дољним крајем доље у јаму, па би га онда утврдили и засули земљом. Нри падању крста у јаму и при утврђивању у земљи потресао би се распети, и то би му потресање проузроковало силне и тешке болове. Распињање је вршено и на други пачин: најприје би крст утврдили и кочићима заглавили у земљи, па би тек на утврђен крст уздизали осуђеника, којем би иреко крста остраг ужетима везали руке, или би их клинцима прикивали. Плећа и мишиие осуђеникове растезали би нреко горњег дијела дирека иа би онда приковали клинцима, а ноге прикивалп би на доњи дио усправљеног дирека. Смрт би долазила с најужаснијим боловима и мукама, руке осуђеникове растезале би се преко мјере а за тим би се укочиле. Ето какве је ужасне муке претрпио Богочовјек; ето какве је неправде и страдања поднио сии Божји из љубави и своје Божанске снисходљивости према гријешном човјеку. Овом приликом проговорићемо још о дрвеиој слици распећа Христова и о знамењовању знака часног крста. Човјек, као биће, које се састоји из душе и тијела, рад је, да своје идеје изрази не само ријечју, већ и видљивим стварима. При посматрању такових предмета треба да се оживи у њему успомена на признате истине, на историјске чињенице, или на друге особе. Шта би било драже, значајније за прве хришћане од распећа Христова? С тога је то било сасвим природно и разумљиво, што само се већ у првим вијековима сретали са сликом распетог Христа. Дјеца се сретпим осјећају, кад имају слику својих покојних родитеља. Опи дају тој слици почасно мјесто у соби, посматрају је често и осјећају пред њом високо страхопоштовање. Али Христос је могао више за прве хришћане бити, него што су отац и мати својој дјеци. Ону неизмјерну љубав, коју им је Христос указао својом смрћу на крсту, они нијесу могли нигда заборавити; успомена на то испуњавала је живо њихову душу. Већим дијелом били су хришћани прије незнабошци, те је за њих постојала опасност, да би се кроз одавање поштовања иконама, посјетили на своје старо идолопоклпонство и на то навели Тада су били хришћани на све стране прогоњени с тога су они наравно морали све одешонити , кроз шго би се разликовали од својих иновјерних суграђана. Из тих разлога они нијесу смјели имати слику распећа Христова, и с тога ее ми у првим вијековима врло риједко сретамо са сликом раснећа Христова. Али чим је црква однијела побједу над незнабошким идолопоклонством, тад се појављује