Источник

Бр. 13.

ИСТОЧНИК

Стр. 203

Заиста, човјек се не бн никада обраћао слијепој, неразумној сили, или неодушевљеној мртвој материји с таким пробама, које може испунити само разумно и свемогуће ллчно Суштаство. И дивљак не излијева пред безчувственим предметом своју тугу или радост срца свога, кад се моли своме фетишу с поклонима, приклањањем кољена: падајући на земљу пред својим идолом, он, без сумње, поштује тијем неко више Суштаство, које претпоставља у идолу. Није се без узрока н. пр. ни арапски номад клањао сунцу: које излази и залази он је шиљао свој поклон, праћен молитвом, некому врховному Суштаству, којега није нигда видио, но у којега је тврдо вјеровао, — вјеровао, да оно унравља свијетом и његовим биједним животом. Древни аријац, молећи се, клањао се челом до земље с том мисли, да то побожно дјело његово, пуно уважења и смјерности, види и чује његове тајанствене ријечи, надприродна личност, коју је његова фантазија могла синволизовати само у чудном идолу. Културни становник Грчке и Рима представљао је себи Божаство у вјештачком лику човјека и молио му се, слично аријцу и простому дивљаку, као Суштаству живом лично-разумном. У свима тијем случајевима ако их примијенимо ма коме народу, учитељем човјека јављала се његова духовна природа, створена по образју и подобију Божјем — она, или, основна религијозна тежња човјека побуђивала је увијек људе, да траже личнога Бога, да се труде приближити се њему ма на који начин и у молитви олакшати своје срце, своју душу, изразити своје осјећаје, или добити мољену помоћ, потпору, ово или оно добро живота. Са развићем човјека у религијозно-моралном погледу усавршавала се упоредо и представа његова о Богу, а исто тако и молитва и културни обреди. Непрестајући бити за људе личност, Божанство се јављало њиховој свијести не само као личност свемогућа и разумна, већ и по преимућству — високоморалном, која оваплоћава у себи добро. Отуда и у молитви на прву диспозицију отпада морални елеменат. Човјек моли своје Божаство, да га утврди у врлини, да му пружи помоћ у чињењу добра, да га избави од моралнога пада, од зла, које разумије се, разни народи схваћају различито. Молитва и обред постају сродством за морално усавршавање људи, уводећи их у опћење с личним Божаством. Читајући молитве те категорије које доспјегпе до нас, појмљиво је, да ни мало не сумњам у изражену вјеру у личнога Бога или богове. Сасвим је немогуће представити, да би човјек молио себи моралне потпоре у борби са злом од бездушнога предмета или безличне силе, а не од морално-савршенога божанскога Суштаства. Суштаство то представља се шта више савршено безгрјешним, морално најчистијим. И управ к Њему се обраћао древни човјек у молитви и признајући своју кривицу, своје гријехе пред Њим, молио је себи од Њега милости и помоћи, да избјегне зло у животу. Тако су се већ полудивљи народи молили Богу за свога владара: „Учини га, Господе, својом вјерном сликом и не допусти да буде горд и охол на пријестолу; не допусти да би он могао вријеђати или мучити своје поданике, не допусти, да би он могао окаљати или оскврнути Твој пријесто и Твој двор ма каквом неправедности или злом". .. 1 ) Код Персијанаца код Гава, и код аријаца, у Риги-Веди, као што смо већ видјели, молитве моралнога садржаја ришу још јаче личност Божаства и одношај грјешнога човјештва к Њему. 2 ) Али примјетимо, да молитве те врсти и сличпе представе људи о, ') Е. Теилорт., Иервоб. кулвтура, т. 2. стр. 414. 2 ) Гледај: побр. содерак. Рип.-Веда и Гатм 1 — у „Христ. Чт." 1886. г. т. 1,