Источник

т

Стр. 204 И С Т 0 Ч Н И К Бр. 13.

божастзу, као јшчности свемогућој и морално савршеној, налазимо код многих нолудивљих племена и скоро код свију културних народа (код Грка, Римљана, Египћана, Семита, Конфуцијеваца, Будиста. Мухамеданаца и т. д.). Молитва у незнабоглтву врло се често спајала са жртвом, која је била увијек најважпијим саставним дијелом религијозних култова. Међутим, и жртве незнабошке, у свези с различним обредима жртвенога обредника, јесу за нас неоспорне свједоџбе у корист свеопћенитости у роду људском представа о Богу у религији, као личном Суштаству. Свуда, гдје налазимо религију и какве год одлике култа, неизоставно присуетвује и жртва у оном или овом облику. Будући својипа свију, исторички познатпх религија, жртва служи у суштини даљим развићем или остварењем садржаја молитве. Оно, што се даје у молитви као у облику теоретичкога обећања, остварава се то у жртвама практички, у самој ствари. Кад. н. пр. човјек у молитви теоретички исповиједа свој гријех пред Богом, као запреку к опћењу с Њим, то у жртви уништује он самим дјелом оно, гпто се по његову мњењу показује таком запреком или извором те запреке. Кад дивљак у молитви обећа Божаству за случај успјеха у извјесном иодузећу свом да ће принијети на дар ма што од свога иметка, тада он извршује таково обећање већ кроз жртву. Оно, што се жртвовало Божаству предавало се већим дијелом спаљивањем дара на огњу или једноставним носвећењем. Посебни мотиви жртава бјеху различити: жртвом је човјек или благодарио Божаству за указану му срећу или помоћ у трудном дјелу, или је жртвом молио Божаство, да му се смилује, да се не гњеви на њега, да му буде добар, милостив. Умилостивљавајући значај жртве не подлежи сумњи. Стари је човјек увијек вјеровао тврдо, да жртва украћује гњев увријеђенога божаства, да измирује људе с божаством и располаже Га на милост према приносиоцу жртава А само Божаство представљало се свагдје и постојано живим, које може жртву не само видити, жртвоватеља чути и испунити његове прозбе, већ каткад и способним јести од жртве. Тако, становници Нове Земље, приносећи жртву, говоре своме Божаству: „ Једи, о Невидљиви. и чуј нас; нека Те та храна спусти с неба к нама" 1 ). Многи мислише, да су богови, кад су им се приносиле крваве жртве, пили крв жртава и кушали само танке, стирне њихове дијелове; исто тако су мислили, да су богови заиста омирисали дим огњених жртава и мирисне паљевине. Слични материјалистички погледи на живо Божаство, које прима жртву у материјалном смислу, бјеху врло распрострањени код многих народа старога незнабоштва (код житеља Гвинеје, Нове Селандије, Флориде, Полинезије, западне Африке, Индије, код дивљака Јужне Америке, код древних Грка, Римљана, Вавилонаца, Египћана и других). Кад човјек представља Бога Суштаством светим, морално чистим, безгрјешним, тада добива жртва дубоки духовни смисао. Човјека стане силно узнемиривати мисао о његовој грјешности пред Богом и кривици пред Њим. Он је осјећао, да божанско Суштаство не може улазити у блиско опћење и бити ј расположено, милостиво према такој личности, која је пуна безакоња, постојаних кргпења више воље, самољубља, гријеха А осјећајући сву моралну пропаст између себе и Божаства. човјек је сасвим природно долазио на мисао, да ма каквим начином уништи пониклу преграду за добротворно своје опћење с Богом, да се на овај или онај начин очисти од гријеха и измири кроз то с безгрјешним 4 ) Е. ТеилорсБ, Иервоб. кулвтура, т. 2. отр. 419.