Источник

Стр. 292

ИСТОЧНИК

Бр. 19.

воља човјекова није ништа друго, до ли чисг мехшичан производ душевних функција. Овај назор заступаху: Лајбниц, Кант, Хербирт, Цон Стјуарт Мил, Рих. Вале и др. Најзад имамо још паотеистички детерминизам, који пориче људску слободну вољу, кло нужна консеквенција козмичкога пантеизма. — Иадетерминизам је онај правац, који приписује човјеку слободну вољу и брани с њом уско скопчане идеје одговорности, кривње, кажњивости или награде, већ према својству етичких чинова. На појму слободне воље и тих идеја цочива цио данашњи поредак у човјечанству, што најрјечитије говори против детерминизма, који хоће да отклони од човјека сваку одговорноет за етична дјела и прекршаје. Само да боме треба истакиути, да под слободном вољом не смијемо мислити аисолутну слободу, јер би то било апсурдно, кад се зна, да је човјек релагивно биће, дакле и његове функције и својства морају бити релативна, упоредивши их с апсоЛуТНИМ биће .М И ЊеГОВОМ дјелатношћу. (Наставиће се).

Извјестије учителноје т. ј поучно изложење у ком се укратко излажз, како треба сзештеник и ђшон да служење у светој цркви свршавају, и да се спремају за свештенодејство, особито пак за бажанствену литургију, и какви се опасни и тешки случзјеви у часу догађају, и како ваља у томе поступати. •У благодатном закону Снаситеља нашег Бога Исуса Христа, света црква и.ма седам тзјана. т. ј. крштење, миропомлзање, евхаристију т. ј. нричешће покајање, свештенство, брак и јелеосвећење; све се оне свршавају у светом храму од архијереја освећеном. за сигурно снасење сви.ју људн. А неке се од ових тајана у нужди могу и на другом адјесту у собама или гдје било свршавати. Тајне свештенства и евхористије, т ј принашање бескрвне жртве тијела и крви Господа на.шег Исуса Христа нигдје се на другом мјесту, до у посвећеном храму. не свршују и не с.мију свршавати нод велнком одговорношћу. Зато ће се овде изложити, што је за свршавање њихово нужно: Свети храм, т. ј. црква, који је одређен, да се у њ' скупљају вијерни па благодарност Богу, Који је све створио и Који је Један у Тројици и на молутву, ради просвјетљења и очишћења од гријехова. — треба да буде освећен од самога архијереја, или бар да буде у њ' нослан антиминс и храм тај по чину освећен. За Свештеника треба да буде изабран чов.јек ваљан, који зна евето Иисмо, и који је правилно рукоположен од архијереја. Свештену одјећу свештеник ваља да има онакву, какву проиисује Богом предани устав: стихар, епитрахиљ, наруквице, појас и фелон (одежда). А ђакон: стихар, наруквице и орар, који носи на лијевом рамену. И без овога божанствену литургију нипоппо нијеслободно служити свештепику и ђакону. Акоби се свештеник усудио да тако служи: тај чу ће додуше свршити, али ће сам смртно сагријешити, и због овог ће бити лишен чина.